Leto je vreme za lanene, cvetne haljine, bose noge, fleke od breskvi i lubenice, njihanje uz muziku, nepoznata lica i koktel sa suncobrančićem. Sjaj za usta menjamo ukusom morske soli. Asfalt postaje nepodnošljiv, ležanje na pesku neminovnost. Tu na scenu, sa svojom besplatnom ponudom za ovo leto koja ne zahteva čekanje u redovima, pakovanje kofera, držanje dijeta, nastupa Zemlja Gruva. ,,Gruvlend! je imaginarno mesto, banana republika na brdovitom Balkanu koja je objavila nezavisnost i uvela vize ostatku sveta.”
Album Zemlje Gruva – WTF is Gruvlend, nastao je kao produkt saradnje mladih, ali iskusnih, beogradskih muzičara i vizuelnih umetnika koja za rezultat ima deset simpatičnih, pevljivih melodija propraćenih interesantnim, šarenim i energičnim scenskim nastupima. Mala doza energije za leto u gradu: Veze i prekidi. Flert i šepurenje. Reči i mucanje. Ljubav i nešto što na nju jako podseća. Samopreispitivanje i dokazivanje… samo su neke od tema koje se provlače kroz ovaj album. Otpozdrav malom velikom gradu u kome se svi poznaju. ,,Volim dobroćudnost Beograda, osećaj zaštićenosti koji me nikad nije izneverio. Volim i hoću da se borim za parčiće Beograda 80-ih.”, kaže Anja Janković, odnosno Zoe Kidah, nekadašnja članica Mistakemistake-a, a sada prepoznatljivo lice Zemlje Gruva. Uz još dvoje članova Mistakemistake-a, MC Milovana i Constructa-u, ovaj bend zadržava istu smernicu u muzičkom stvaralaštvu – eklektičnost. Skup najrazličitijih, a opet usaglašenih, ljudi i stilova koje povezuje želja da sprovedu malu muzičku revoluciju i promovišu svoje viđenje ,,lepog” pri čemu ne postoje granice – elektropop, disko-folk, ovih dana jako aktuelno poigravanje etno zvukovima, r’n'b uz prizvuke funka i soula, dancehall-a, reagge-a samo su neki od stilova u kojima se prepoznaju članovi ovog benda. Instrument može da bude bilo šta – tapšanje u ritmu koraka, pucketanje prstiju ili neodoljivi Constructa-ini soul vokali.
Sam album, dosta oštro, podeljen je na nekoliko segmenata. Na osnovu uvoda u kom nas MC Milovan, uz za njega prepoznatljiv reagge/dancehall zvuk, ,,svečano dočekuje” paradirajući zvaničnim obeležjima ove samo-proklamovane države u kojoj su svi srećni, odaje se utisak da ispred sebe imamo đuskav album koji će se po završetku leta transportovati s plaža i iz kafića u klubove. Ovaj segment se potom nadovezuje na ,,ženski deo” u kom mikrofon preuzimaju Zoe i Constructa, a koji je skoro u potpunosti posvećen večitom pitanju muško-ženskih odnosa i njihove (ne)kompatibilnosti – od svađa, prepirki i why don’t you love me replika, preko samopouzdanih, pro-solo pesmica sa dozom tinejdžerske drčnosti. Album se završava pesmom ,,U opasnosti” koja odudara od ostatka svojom zelenom i na (ne)održivi razvoj i globalna dešavanja fokusiranom porukom.
Sve u svemu, po preslušavanju albuma, slušalac ostaje zbunjen, postavljajući sebi ono čuveno pitanje: ,,Šta je pisac time hteo da kaže?”. Svaka pesma deluje kao solidan single-potencijal (što svedoči i uspeh pesama ,,Najlepše želje” i ,,Tri poljupca”, kolaboracije sa SevdahBaby, na domaćim top-listama) ali sve zajedno odaje utisak nedorečenosti i pre svega nekoherentnosti. I pored neospornih glasovnih mogučnosti Zoe i Constructa-e, kao i hrabrih aranžmana, moram priznati da me ovaj „poziv na gruv“ i nije previše poneo. Težnja ka kvalitetnom mejnstrimu i želja da budu dopadljivi „svima od 7 do 77“ ovaj album učinio je pomalo ispranim i nedovoljno oštrim. Pesme se ređaju, i sa svakom sledećom, ideja koju ovaj album pokušava da pronese postaje sve manje jasna i interesantna. O ovome svedoče i brojni tagovi na last.fm-u (gde doduše postoji i puno pozitivnih komentara) od kojih je meni najinteresantniji bio ,,đogani wannabe”. Sve u svemu, utisak koji ostaje nakon par preslušavanja ovog albuma jeste da se na njega verovatno neću vratiti sledećeg leta. Do tada, poslužiće kao saundtrek za spremanje u grad – nabaciš puno šljokica, neki leopard-tigar-mjau-mjau print, „priđi ako smeš“ stav i to je to.
Ana Popović
