Razgovarala: Ana Eraković
Zahvaljujući ideji Andreje i Stefana kao i prodavcima na pijaci nastao je jedan od omiljenih domaćih bendova Ženekese. Dobra zabava i ljubav prema onome što rade su glavne odlike ovog benda i to se jasno vidi u svemu od pisanja pesama, preko nastupa do davanja intervjua.
Kako i zašto su nastale Ženekese?
Većina nas iz benda je u muzici već 10-15 godina, manje-više, i uvek je tu bilo neko dešavanje, neka svirka kao povod za druženje, a Ženekese su aktuelan projekat koji je uspešno zaživeo. Recimo da je oko 2001. počela da se kristališe potreba za nekim ovakvim bendom. Visili smo kod mene, Stefan mi je pokazivao neke ideje na akustari, a ja sam ga pratio na tam-tamu i tako je počelo. U narednih par godina ostali su se redom uključili u priču i svako je našao svoje mesto u njoj.
Ti si imao i ranije nekoliko bendova?
Skoro svi smo i pre svirali po nekim raznim bendovima, ja sam sredinom devedesetih svirao u bendu Mr. Hyde itd, ali ovo je prvi put da smo se svi baš dobro uklopili i da smo koliko-toliko medijski ispraćeni.
Uskoro bi trebalo da se nadjete u studiju?
Da, uskoro, ne znam tačno kada. Verovatno odmah po povratku iz Pule (gde učestvujemo u polufinalu festivala Art&Music) krećemo sa radom na albumu.
Da li će se već poznate pesme naći na albumu?
Da, ali će biti ponovo snimljene.
Ko piše tekstove u vašem bendu?
Tekstove uglavnom piše Stefan – pevač, a neke je radio i Davor, basista.
Da li vam je teško da pišete na srpskom, domaćim bendovima je začudo uglavnom lakše da koriste engleski?
Baš zato što je (naizgled) lakše pevati na engleskom, mi izbegavamo tu liniju manjeg otpora. Ovako smo na svom terenu. Bilo je u početku i par stvari na engleskom, ali smo ih prekrojili, nešto smo izbacili, a nešto od muzike iskoristili za neke druge pesme.
Zašto ste odabrali baš te pesme za kompilaciju?
One su došle na red u datom trenutku. Njih smo tad najviše radili, svirali ,doterivali i bile su najzrelije za snimanje. Sticajem okolnosti našle su se na kompilaciji, ali nisu namenski za nju snimane.
Ko je najviše uticao na vašu muziku?
Osnovni pravac je Detroit, ta neka garažna varijanta roka od šezdesetih na ovamo, i uopšte, malo prljaviji rokenrol. Ima jako mnogo raznih uticaja, svako od nas sluša razne stvari, ali ovo nam je zajednička tačka, zona preklapanja.
Šta očekujete od svoje karijere?
Niko od nas ne gaji ambicije da živi od rokenrola. Mi svi radimo druge poslove, ali muzika nam je svima bitan deo života i ona će uvek biti tu, na ovaj ili onaj način. Dokle god doguramo kao bend, biće super. Nema naznaka da će iz bilo kakvog unutrašnjeg razloga karijera uskoro da se okonča. Naprotiv. Osim toga, imponuje nam, naravno, što smo ušli u polufinale festivala u Puli, što smo (samim tim) izabrani kao jedan od tri najperspektivnija srpska benda. Isto tako, i plasmani na domaćim top-listama obećavaju. Čini mi se da nam je svaki od tri dosadašnja singla overio sva prva mesta na onim relevantnijim radio-stanicama. Ne očekujemo ništa nerealno, ali smo puni entuzijazma i pozitivnog vajba. Pri pravljenju stvari se ne ravnamo po zakonima potražnje i tržišta, pa ni ne zavisimo mnogo od trendova. Ta muzika je jednostavno deo nas. Ženekese bi postojale i da nemaju publiciteta uopšte.
Šta vam je kao demo bendu u razvoju najviše nedostajalo?
Dobar prostor gde može da se vežba bez cimanja. To je oduvek bio najveći problem. Eto čak i sad, taj prostor u BIGZ-u, koji smo dobili na korišćenje zahvaljujući Popboksu, postao je problematičan zbog prijava na glasnu muziku, jer su okolo, pobogu, stambene zgrade. I tako, sad tražimo drugo mesto. Svakom bendu je osnovna potreba normalan studio gde može da svira kad i koliko mu se svira, ali to je, naravno, ovde luksuz.
Šta trenutno slušate i šta biste preporučili?
Nema pravila, normalno, zavisno od raspoloženja, doba dana, pratećih aktivnosti… Nekad pustim Waitsa, nekad Motorhead, a nekad sam skroz u blues fazonu. Kad radim, obično sam za neki ambijentalniji zvuk, tipa Tortoise ili Lounge Lizards. Od skorijih otkrića, moram da pomenem likove kao npr. Mulatu Astatke i Devendra Banhart. Sto se domaće scene tiče, iz ekipe, pored kolega sa kompilacije, najviše mi leže Krsh, Manisenti, Poliesteri, a ima i jedan nov zanimljiv off-projekat drugara iz benda, koji se originalno zove Kafana “Lečenje”, ali je za majspejs, kao, pristojno preimenovan u Rehab Cafe. Mada, kad sam već tako krenuo, onda najbolje da preporučim Ženekese, pošto stižu sveže pesme, sve bolje od boljih, ha-ha.
