Nasumično pritiskam dugmiće na daljinskom. Šta god da pustim, od telešopa, preko muzičkih programa, CNN-a, FTV svako ima neki, uvek pravi, savet ili poruku za mene – šta je in, a šta out ovog leta; koji jastuk zaista pomaže; da li ste znali da za svakih 60 sekundi u Africi prođe ceo minut? Gasim TV.
Imam druga koji tvrdi, i od toga ne bi odustao ni po koju cenu, da je prava muzika samo ona koja je politički angažovana. Sa dubokom porukom. Ona koja te tera da tragaš za smislom života, baca u svakojaka stanja, osećanja i razmišljanja o svetu. Svaki put kada čujem tako nešto malo povratim u sebi. Svi bi najedanput da budu glas generacije. Za ljude koje karakteriše bežanje od odgovornosti ovo je malo previše odgovornosti za preuzeti, zar ne mislite? Da citiram Miss Šarma Dana karanfila u Vanju: „Zaista nemam objašnjenje ovog fenomena.“
Visokobudžetne produkcije ili pak one koje su toliko uber-alter-independent da ih slušaju jedino članovi njihove najuže porodice i biti što čudniji, nekonvencioalniji postao je cilj sam po sebi. Sam za sebe. Za ljude koji tragaju za večitim smislom i dubokim sadržajima, malo plitko, složićete se?
Ali tu su uvek primeri koji dokazuju upravo suprotno.
Mumlanje. Kratke odsečne rečenice. Grohotan smeh. Vrisak. Mumlanje. Frustracije jedne generacije. Osećaš potrebu da ustaneš i vrtiš se u krug. Čučiš. Pa se ponovo vrtiš. Punk! Multietnička Atrakcija, dvojac koji čine Demir Ahmetović (bas) i Osman Ahmed (bubanj), na svom istoimenom albumu predstavlja nam jednu grotesknu ,,prvi put Vašem gradu” viđenu sliku svakodnevnice.
Kada čitaš neku knjigu ma koliko dobra ili loša bila u sebi izgradiš jasnu sliku likova. Situacija. Do najsitnijih detalja. Tako je i sa albumom. Dok ga preslušavaš kroz glavu ti prolaze različite slike. Ponekad se te slike vremenom menjaju, ponekad ostaju iste kao pri prvom slušanju. Preslušavajući ovaj album svi ljudi, likovi u njemu deluju nekako iskrivljeno. Kao projekcije u onim smesnim, cirkuskim ogledalima: glava previse velika, telo prekratko ili noge do vrata. Pokreti su isprekidani. Sve je prikazano tako izvitoperneo, a opet ne može jasnije da bude. “Priđi, ne boj se!”
Kratko. Odsečno. Upečatljivo. Tri prideva koji savršeno opisuju ovaj album. Bubanj, bas i scena.
Ovo definitivno nije jedan od onih albuma koji iskonzumiraš tako što ga prebaciš u MP3/4/iPod/koju god malu muzičku spravu, ubaciš slušalice u uši i završavaš poslove po gradu, ubijaš vreme u putu. Ovo nije album koji treba preslušati. Ovo je bend koji se mora videti uživo. Energija. Energija. Energija. Previše je ovo energije da bi se servirala uz čaj u 5.
„Hoće li te pustiti majka da se vozis u mom teškom kamionu na putu za Vegas?“
Ana Popović
