Frontmen kultne beogradske grupe Darkwood Dub, Dejan Vučetić, u prijatnom okruženju Palićkog parka za vreme Trenchtown festivala priča o tome kako izgleda biti i opstati na sceni dvadeset godina, koliko je bitno izboriti se za slobodu u stvaranju i šta se nalazi iza naziva novog albuma Jedinstvo.

Razgovarao: Dušan Filimonović

Fotografija: Goran Štrbo

Prešli ste više od dvadeset godina postojanja u manje-više istoj postavi, u čemu je tajna uspeha s obzirom da je to relativno retka pojava na ovim prostorima?

Dejan: Nije pitanje uspeha, to je stvar izbora više da li ćes ti da ostaneš da saradjuješ, s kim ćes da saradjujes, na koji način. Mi smo od početka izabrali demokratski princip, da sve delimo na jednake delove, i dobro i loše. Mislim da je to u startu bilo dobro polazište, a ostatak je činjenica da smo na vreme izneli sve probleme koji mogu postojati, kao što je sujeta ili neka važnost – hijerarhija, to su sve bitne stvari; svako naravno ima svoje mesto ali uopšte ne vodimo računa da li je neko manje ili više bitan, jer su svi podjednako važni za bend, i možda najviše od svega želja i ljubav prema muzici, to su osnovni razlozi kako opstati u tom nekom smislu na sceni jer prolaziš kroz razne periode, i puno ljudi te sluša, pa te malo ljudi sluša, nebitno je, važno je da imaš neku svoju energiju koja pokreće ceo taj proces pravljenja pesama, a ono što bi svakom bendu trebalo da bude fokus je da odsvira što više koncerata, jer mislim da smo mi tu najpametniju stvar uradili kad smo se na to fokusirali.

A kada pogledaš unazad kako vidiš, gde se Darkwood Dub nalazi dve decenije kasnije?

Dejan: Ja mislim da nismo mnogo menjali poziciju, mi smo oduvek pokušavali da budemo svoji, nezavisni, u tom smislu da je naša odluka najvažnija što se tiče same produkcije benda, kada ćemo svirati, gde, šta, kako, kako ćemo objavljivati albume, koje pesme će biti singlovi, i tako dalje do najsitnijih detalja smo se od početka trudili da mi odlučujemo o tome, pošto mi radimo tu muziku, i mislim da je to naš najveći uspeh, gledano iz subjektivnog ugla, nismo se kompromitovali ni u kom smislu..

Da li je to razlog da već šesti album za redom izlazi za istog izdavača? Da li je u pitanju umetnička sloboda to, ili je to trenutno najbolja opcija?

Dejan: To je najbolja opcija od svih ponudjenih. Daleko od toga da smo zadovoljni saradnjom sa B92, ali mislim da smo sa njima imali najmanje nesporazuma. Ne znam kako će ubuduće biti. Opet, svi ti albumi su nekako izgurani, od albuma Život počinje u tridesetoj mi sve snimamo u svom studiju, to je u stvari deo produkcije koji je nama važan. Ne znam, možda i da su u situaciji, možda bi ovi izdavači bili agresivniji po pitanju uplitanja u naš rad, ali ne verujem, mislim da smo svim ostalim stvarima i delovanjem na sceni pokazali svima da uvek možemo da računamo na neku svoju publiku i da je svakome ko saradjuje sa nama najbolje da nas što manje dira, verovatno, ne znam. Nama u bendu je  u fokusu da sviramo dobre koncerte, da sviramo puno koncerata, i da realizujemo stvar od početka do kraja u našem studiju, od usnimavanja do miksanja muzike sve sami radimo, sve do post produkcije, što je super, to je iskustvo kompletnog muzičara.

Zašto se toliko malo bendova upušta da uzme stvari u svoje ruke sa strane snimanja i produkcije?

Dejan: Da, ali pre dvadeset godina je to isto bilo podjednako teško kao i imati svoj studio ili probati da naučiš nešto o produkciji, a ja sam ubedjen da sami muzičari ne samo da mogu da budu najbolji producenti, inženjeri zvuka, tonci, dj-evi, jer muzika je sveobuhvatna stvar, ako se dobro razumeš u jedan deo te oblasti, nećeš imati problema sa drugim. Na primer, verujem da svaki bubnjar ili gitarista može uspešno da se bavi elektronskom muzikom. Ali to je samo stvar ličnog izbora, osećaja te širine, šta ljude sve zanima a šta ne. Nas konkretno zanima rad u studiju puno, od samog početka, i nekako smo maštali sve vreme da steknemo uslove da imamo neograničeno studijsko vreme, odnosno da imamo svoj studio. Sada, kada se to ispunilo mi samo nastavljamo dalje taj svoj san da ispunjavamo tj. da snimamo i trudimo se da imamo redovnost, da svakog dana radimo, sad – koliko ostale mogućnosti dozvoljavaju, toliko se i mi bavimo muzikom.

Da li bi mogli da smatramo činjenicu da sami diktirate studijsko vreme nekom beneficijom? Oslobadja li stvaralaštvo?

Dejan: U kreativnom smislu je oslobadjajuće, ali kako god da okreneš ti dodjes do nekog deadline-a koji moraš da juriš, bez obzira da li to uslovljava tržiste ili sam sebi postavljaš. U nekom trenutku se nadjes u situaciji da moraš da žuris i da krpiš, da se snalaziš. Ta sloboda nije bez odgovornosti, mi svesno ulazimo u rizik da to možda ne ispadne baš najbolje, ali opet, zadovoljstvo koje dolazi posle, kada uspešno nešto završimo, kada uspešno isproduciramo album i zadovoljni smo rezultatom, to je nešto što je nenadoknadivo.

A šta krije Jedinstvo?

Dejan: Dosta nekog odricanja u korist opšteg dobra. Puno puta čovek mora da se povuče da bi sve leglo, i jednako moraš da paziš na to gde si ti u toj slici. Svako o sebi naravno. Jurili smo taj neki groove, najvažnija nam je bila atmosfera i osećaj na snimku; tako smo pravili selekciju. Shvatili smo u jednom trenutku da jurimo to nešto što je jedinstvo nas petorice, pri tom opet je i jedinstveno, to smo samo mi i niko drugi, tako ja doživljavam u kranjem slučaju svačiji kreativni rad.

Koliko ste se vratili improvizaciji? Znam da je na početku to igralo jako veliku ulogu i deluje mi da sa Jedinstvom taj duh vraća.

Dejan: Pa, mi stalno menjamo koncept rada, kao i uopšte, nekad pravimo konceptualne albume, nekada se više fokusiramo na neke druge probleme koji su podjednako važni što se tiče muzike, kao što su to aranžmani. Trudimo se da nekada uhvatimo celinu, a nekada radimo iz parčića, u zavisnosti od toga kakva nam je trenutna inspiracija i kakvi su nam trenutni tehnički uslovi, što je možda još više važno. Album Jedinstvo smo konačno imali priliku da snimamo u istoj prostoriji u kojoj i pesme nastaju, tako da smo tu negde objedinili, pošto je ranije bio stalno problem, uvek ideš kod nekog u studio. Onda smo u početku imali taj deo za miksanje, ali nismo imali gluvu sobu za snimanje i tako dalje, snalazili smo se, ali sad je nekako to konačno pa se možda i sam taj improvizatorski deo više čuje, što je super. I dan danas verujem da najbolja muzika izlazi iz improvizacije, iz jam session-a. Tako da mi session-e održavamo stalno, kad god se dohvatili instrumenata uvek jam-ujemo pa onda odsviramo neku pesmu ili radimo neke zadatke, ali nam je obavezan deo nekog filtriranja i opuštanja i zajedničkog usviravanja. A samo nastajanje pesama nikada, ja zaista mislim da nismo pravili pesmu tako što neko dodje i  kaže: ,,Evo, imam jednu pesmu, prvi deo ide ovako, drugi onako, treći onako..” Uvek smo se krpili nekako, jedan predloži nešto, drugi se prihvati toga, okrene, obrne.. Mislim da je to sve pre svega zbog našeg ličnog zadovoljstva jer svakog od nas uzbudjuje ta promena koja se dešava prilikom razmene muzičkih ideja, da tako kažem.

A koliko je dub-a ostalu u Darkwood Dub-u?

Dejan: Uvek, ali to ne treba pomešati sa terminom reggae, jer ja više dub doživljavam kao metod rada. A sama ta fokusiranost i fasciniranost studijom i mogućnostima manipulacije muzike u studijskim uslovima je nama danas podjednako uzbudljiva kao i pre dvadeset godina. Ljudi nas u pocetku nisu baš dobro razumeli kada smo imali taj stav Darkwood DUB, kao zašto DUB, jer su očekivali mozda vise reggae-a ili više karipske muzike ali nije to nama nikada i bila ideja, realno, od svih dub bendova ja najviše volim African Head Charge, a oni imaju mnogo više njujorškog fanka nego karipskog ugodjaja. Nije da nam je ta muzika strana, naprotiv, baš je volim, dub, roots dub, ali volim i sve savremene muzičke forme koje podrazumevaju tu studijsku nagradnju, korišćenje efekata, delay-a, toga uvek ima, i ima sve više i više, čini mi se, kao i u našem slučaju.

Kako gledaš na dubstep, kao novu inkarnaciju dub-a, jos elektroničniju, digitalniju i okrenuta više žurci u nekom electro smislu nego soundsistemima?

Dejan: Pa uvek je to bila namenska muzika, znači muzika koja se puštala na sound system-ima, ili se pušta danas na rejvovima, potpuno je svejedno, važna je namena. Ta originalna produkcija iz sedamdesetih, naravno da je nešto sasvim posebno. To što mi se i svidja u tim novim formama, kao što si pomenuo dubstep, je to što prihvataju princip, konkretno, delay procesor može na puno načina da se iskoristi i da bude efektan. Da imaš promenu subjektivnog percipiranja muzičke matrice, muzičkog prostora. Ja ceo život volim psihodeličnu muziku iz bilo kog doba i perioda da dolazi, tako i ovi novi žanrovi, uvek ima zanimljivih stvari. Pogotovo engleska scena, još od drum ‘n’ bass-a, pa preko dubstep-a to je sve manje-više ta neka priča dub-ovanja, samo na različitim BPM-ovima. Ali to je ok.

Koliko si upućen u novu srpsku scenu i, generalno, bendovima novijih generacija, da li ti je tu nešto zapalo za oko?

Dejan: Ima, ima puno, pratim tu mladu scenu, uvek sam i pratio jer su se retko dešavale neke, kako da kažem, bitnije promene; sad, ovaj novi talas bendova je obećavajući. Dobra stvar je to što se zadnjih godina dosta olakšala mogućnost da se snimi album, da se objavi album, mislim da je za svaki bend ponaosob od presudne važnosti u stvari koliko redovno svira koncerte, i probe naravno, koliko su marljivi. A posebno mi se svidja beogradski bend Ola Horhe, koji još nema album, treba da im izadje album ja mislim sad uskoro; oni su mi sasvim zanimljiva pojava, mislim da će to biti najbolji naš bend; meni su lični favoriti.

Pored činjenice da su elektronski instrumenti, sempleri, sintisajzeri, ritam mašine, čak i lap-top, korišćen tako, poprilično dostupni, zašto misliš da zapravo postoji toliko malo bendova trenutno na sceni u Srbiji koji mešaju elektronsku muziku sa tim gitarskim, energičnim pristupom?

Dejan: Pa verovatno ljudi nemaju dovoljno interesa, materijalnog interesa pre svega, da se bave tim poslom. Ljudi se late bavljenja muzikom kad završe fakultet, to može da bude malo kasno, ne znam. Mene lično elektronski instrumenti prilično raduju, kad god imam slobodnog vremena, ja se sam bavim pravljenjem muzike na laptopu. Ali opet, to je verovatno stvar ličnog izbora. Realno kad pogledaš, nema puno ni bas gitarista, ni gitarista, ni bubnjara.. Ima dosta ljudi koji sviraju u po nekoliko bendova, to je činjenica, ali šta da radimo, moramo da prihvatimo takvo kakvo je.

S obzirom da je prošlo evo već deset godina od tih promena, govorim sad isključivo o kulturnom aspektu, koliko – da li se uopšte promenilo na bolje, kako 2010. izgleda za scenu u Srbiji i šta misliš da donosi nova decenija?

Dejan: Generalno su svi bendovi više svirali devedesetih nego što je slučaj od dvehiljadite na ovamo. Zašto je to tako, ne umem da objasnim; moguće da ima veze sa stanjem duha društva koje je u tranziciji, koje manje pažnje odvaja na kulturu, više je na toj ekonomskoj strani. Ljudi su se mahom donekle zasitili malo – u stvari navikli su na festivale, tako da mislim da ne postoji Exit festival, u Novom Sadu se ne bi sviralo van Exit-a.. Ne znam, sad neću da tvrdim, ali možda je slična situacija u Subotici, u pogledu Trenchtown-a i svirke, ne znam da li ima van sezone, ali mi samostalan koncert u Subotici nismo dugo imali, isto tako u Nišu, zašto se to dešava; pritom spadamo u bendove koji mnogo sviraju. Mislim da nije problem u muzičarima, muzičara ima dovoljno, čak i da ih je duplo manje opet bi bilo dovoljno, ali malo ima ljudi koji dolaze na koncerte.

Za kraj, šta dolazi dalje za Darkwood Dub, posle Jedinstva?

Dejan: Mi sad upravo završavamo miks dve nove pesme, jedna od njih će biti singl, radili smo sada u saradnji sa MTV-jem muziku za njihovu humanitarnu kampanju za pomoć Haitiju, jedan američki pevač haićanskog porekla nam je gostovao, mi smo ga usnimili, smiksali, napravili pesmu pa sad to treba da se pojavi; i radimo na albumu tako što snimimo nekoliko tema pa to smiksamo, pa opet snimimo pa miksamo. Trudimo se u stvari da uvek pristupimo drugačije rešavanju problema ne bi li izbegli neku eventualnu smorenost, da nam ne dosadi, ne daj Bože.