Svaki novi album Nore Džons se očekuje sa velikim ushićenjem, prate ga neverovatne prodaje koje se mere milionima, pozicije na vrhovima top lista i promocije. A kako je to moguće ako se radi o džez izvodjaču na početku 21. veka? Očigledno, priča o džez čudu od deteta je iščezla još sa prvim albumom Come Away With Me, ali je Nora ostala Blue Note čedo verovatno zahvaljujući najviše očevom uticaju. Njena savršena kombinacija kantrija i smooth džeza koja nekako stvara pop se pokazala kao dobro polje rada i ona očigledno ne namerava da išta menja. Na prvom albumu džez je bio dominantan, drugi je skoro sasvim ustupio mesto kantriju, treći je ponovo prihvatio džez, a četvrti je pored već ustaljenih žanrova usvojio i rok. The Fall definitivno zvuči modernije nego njena prethodna izdanja i najzad imate utisak da slušate tridesetogodišnju devojku a ne zrelu gospodju, a i vizuelni identitet gospodjice Džons se znatno poboljšao. Kako vreme prolazi deluje da se Nora sve više uklapa u zahteve mejnstrim scene i sve je dalje od zvuka sa svoj hvaljenog debija.
Norah Jones stvara muziku koja je prijemčiva za sve generacije i uzraste, od 7 do 77. Možete je pustiti detetu bez straha da će naučiti nešto što ne treba (?) ili baki i deki bez straha da ćete se zarumeneti zbog lascivnih tekstova. Mada Norah voli ponekad da ubaci i neki dvosmislen stih poput if I touched myself…, ali se brzo ispravi the way you touched me, I wouldn’t need you (pesma ,,I Wouldn’t Need You’’). Njena muzika je takva, ne budi nikakve emocije, ne čini vas srećnijim kada ste srećni ni tužnijim kada ste tužni, ne tera na razimšljanje, jednostavno je tu da bi bila tu. Ipak deluje da Nora ima više talenta nego što je voljna da pokaže, a da li je strah ono što je sputava ili je nešto drugo u pitanju – to samo ona zna.
The Fall, da li kao pad ili kao jesen, ipak čini jednu celinu. Album deluje kao neka vrsta terapije, izbacivanja frustracija usled neuspeha, žal za nečim nedosanjanim, neispunjenim i neuhvatljivim što se vidi u pesmama poput ,,Chasing Pirates’’, ,,Even Though’’, ,,You’ve Ruined Me’’ i ,,Waiting’’. Preovladava tužna, sumorna, melanholična my-blueberry-nights atmosfera, ali na samom kraju Nora odlučno zadaje poslednji udarac u ,,Tell Yer Mama’’ i poslednjoj ,,Man Of The Hour”, obično rezervisanoj za blisku osobu ili boga, koju Nora posvećuje svom psu.
U pokušajima da što jednostavnije i slikovitije opiše svakodnevnicu ili neke bitne dogadjaje u životu ona ume preterano da banalizuje stihove kao što je to učinila u pesmi ,,It’s Gonna Be” koja predstavlja kritiku društva i njene rodne države, ali isto tako ume kao pravi poeta da ubaci višeznačne a opet lako shvatljive metafore na primer u ,,Young Blood’’. Kao i do sad većinu pesama napisala je sama, ali je imala i pomoć nekih renomiranih producenata poput Jacquire King-a (poznatom po saradnji sa Kings Of Leon i Modest Mouse), zatim omiljenog američkog kantri rok pevača Ryan Adams-a u pesmi ,,Light As A Feather”, kao i frontmena grupe Okkervil River Will Sheff-a u pesmi ,,Stuck”.
Nora Džons ostaje pitko štivo, muzika koja ne zahteva punu pažnju već možete da radite druge stvari dok se album vrti u pozadini. Njen prigušeni glas kao stvoren za uspavanke i mila pojava verovatno imaju velikog udela u njenoj popularnosti. Njena muzika predstavlja još jedno utočište od surove i prebrze stvarnosti, jer ponekad nam je i to neophodno. Ne mora i ne može svaki album da bude remek delo, ne mora i ne može svaki album da pomeri granice i otpočne revoluciju u dotadašnjem stvaralaštvu, neki albumi postoje samo kao još jedna oaza spokoja.
Ana Eraković
