Šetnja našim gradom i letimičan pogled ka kioscima svedoče da je na ovom tržištu jako teško naći neki muzički časopis, takoreći nemoguće. U poredjenju sa recimo političkim ili žutim magazinima, broj muzičkih magazina koji srećemo je poražavajući. Gde to vodi? Da li je i to dokaz da kod nas uopšte nema muzičke scene pa zato i nema magazina?
Hajde prvo da vidimo šta se može naći. Huper i Bravo koji publiku nalaze u osnovnoj i srednjoj školi. Pre svega se bave onim poznatim City records ličnostima ali ipak svoje mesto nalaze i pripadnici rokenrol zvuka ali sve to u nekom šarenom tinejdž prizvuku. Sound & Music, jedini muzički magazin koji se bavi muzikom u tehničkom i realizacionom smislu; pored aktuelnosti sa muzičke scene i adekvatnih intervjua i recenzija, možemo naći i način kako da napravimo tu istu muziku. I ovde se rezultat sa kioska završava. U nekim krugovima, tačnije specijalizovanim prodavnicama, mogu se naći metal magazini koji imaju svetski kvalitet ali i cenu. Ne znam koliko je ljudi spremno da izdvoji 360 dinara za magazin ali oni koji to urade ima da kažu da je kupovina bila vredna svakog dinara jer ipak za taj novac magazini kao što su Metal Sound i Butcherian Vibe donose desetine intervjua i brojne tekstove, recenzije, najave, izveštaje… I ovde je definitivno kraj. Nema više magazina.
Sa druge strane, kada se upali kompjuter i ode na internet, prosto ne može da se prebroji koliko magazina postoji u elektronskom izdanju. I bukvalno za svakog ima ponešto. Samim tim što ovakvi portali egzistiraju i po nekoliko godina, znači da publiku za ovakvim magazinima imamo, ali se pitam zašto nemamo papirni magazin. Uvek ću pre izabrati da buljim u papir nego da buljim u monitor.
Finansije. Da bi se održao jedan portal na godišnjem nivou treba da se plati par desetina evra a uz malo sreće taj se novac nalazi uz samo jedan baner koji se može okačiti. A sa druge strane, mnogi magazini takoĦ#39;e imaju sponzore koji plaćaju mnogo više novca da bi se reklamirali. U jednom prosečnom magazinu reklamira se po desetak velikih firmi, što znači da se tim novcem pokriva štampa i distribucija a to dalje znači da se magazin može davati a ne prodavati. Urednici ipak hoće zaradu, to je i poenta rada, ali urednici ne rade ništa sem što ne plaćaju svoje saradnike i vade se na teško stanje u magazinskoj industriji.
Ljudi su izgubili kulturu kupovine magazina ali problem ne leži u njima ili u činjenici da nema šta da se vidi i li isprati jer koncerata imamo svakog vikenda, problem leži u ljudima koji hoće hleba preko pogače. U skoro svim (normalnim) zemljama sveta postoji jedna cena magazina koja je kada se isti kupuje na kioscioma, recimo 5$, ali ako se pretplatite na 2 godine magazin će po broju ispasti oko 1 – 2$ sa sve plaćenim poštanskim troškovima. Ako od iste firme imate više magazina na koji se redovno pretplaćujete, cena se umanjuje. Više nego pozitivne reakcije bi izazvalo kada bi jedan magazin čija je cena 200 din ponudio pretplatu u kojoj cena iznosi 100 din a da ne pričam o tome što bi to moglo biti još jeftinije. Juče sam čitao strip Simpsonovi koji košta 99 din i ponuĦ#39;ena mi je mogućnost pretplate u kojoj bi 3 broja platio 342 din!!! Dakle skuplje. Time Out koji više ne postoji je u svom pretposlednjem broju nudio pretplatu na narednih 6 i 12 brojeva iako je i sam urednik znao da će izaći još samo jedan broj i gotovo. Zbog alavosti trpe čitaoci, pa onda trpi i scena jer nema ko da isprati šta se dešava. A dešava se mnogo toga.
Mi publiku za magazine imamo, u to sam više nego siguran ali nemamo kvalitet koji može da pokrije sva muzička polja i nemamo korektan odnos prema čitaocima. Parola Kupac je uvek u pravu ovde odavno ne važi a da ne pričam koliko ne važi kada pričamo o novinarstvu, dnevnim i periodičnim novinama. Jako mi je žao što nemam izbora pa i dalje moram da buljim u ekran (nemam štampač pa da čitam sa listova), ali se ipak nadam da će neko shvatiti da na ovom tržištu nema muzičkih magazina a ima tržišta.
Ivan Ristić
