Ima li ikoga ko ne zna da je Andy Warhol radio omote za albume The Velvet Underground & Nico sa čuvenom bananom i Sticky Fingers The Rolling Stones-a koji je na sebi imao pravi rajsfešlus? Ili da je Beck za album The Information ostavio nalepnice da vi sami napravite svoju verziju, a nešto slično prošle godine ponovio je i P.O.S. sa albumom Never Better. A da li ste znali da deluks izdanje albuma Neon Bible grupe Arcade Fire kada ga pomerate izgleda kao mala Biblija koja se lista? Ili da je dečak sa omota DJ Shadow-ovog albuma The Outsider zaista bio autsajder u školi i da je posle toga postao glavna faca?

Ne suditi o knjizi na osnovu omota na album se nikako ne može primeniti!Naprotiv, ukoliko ste iole iskusniji poznavalac muzike i kulturne matrice u kojoj je ona stvarana moći ćete samo na osnovu omota da pretpostavite šta se nalazi unutra!

Koliko je samo prostora bilo na omotima vinila i oni su jedini koji se zaista mogu nazvati omotima. Dok slušate ploču u rukama ste imali vizuelno objašnjenje ideje koju je izvodjač svojom muzikom želeo da prenese. I mogli ste ga vrteti prstima pamteći svaku pojedinost, svakog saradnika ili čak naći skrivene poruke. Postoje oni koji i danas to rade. Omot za CD je i dalje davao prostor (hm, već pričamo o cd-u u prošlom vremenu!), ali u manjem formatu, jer je sve počelo da se digitalizuje i ubrzava. Knjižice u kojima se mogu naći tekstovi pesama, zahvalnice, još fotografija su posebno za slušaoce iz države kakva je Srbija, naviknutih na pirate sa prednjom i možda zadnjom stranom omota, predstavljali pravi novi nesitraženi svet.

Svi oni koji su želeli da poruku prenesu ne samo muzikom već i onim u šta će ta muzika biti smeštena uglavnom su se trudili da pakovanje bude što lepše i reprezentativnije, neki omoti su prava umetnička dela i radili su ih neki od najpoznatijih umetnika prošlog i ovog veka. Već pomenuti Andy Warhol, zatim Banksy koji je uradio omot za album Liberation Talib Kweli-ja i Madlib-a, a poznat je i njegov doprinos u ,,dizajniranju debi albuma Paris Hilton”. Omot za album Horses Patti Smith uradio je čuveni fotograf Robert Mapplethorpe sa kojim je u to vreme delila jedan stan u Njujorku … Omot za Editors An End Has a Start je delo Idris Khan-a i nastao je kao rezultat spajanja velikog broja digitalnih fotografija industrijskih zdanja u jednu, čime se oslanja na radove kakve je stvarao par Bernd i Hilla Becher. Daydream Nation sveća na istoimenom albumu grupe Sonic Youth delo je nemačkog umetnika Gerhard-a Richter-a, a predstavlja tračak nade, usamljen i krhak. ,,Kerze” (sveća) je na jednoj aukciji prodata za 7 miliona funti.

Oduvek su mi bile besmisleni omoti na kojima je izvodjač predstavljen u krupnom planu, slika obradjena do savršenstva u najboljoj odevnoj kombinaciji kao za naslovnu stranu nekog modnog časopisa, ali srećom takvi omoti su uglavnom bili svojstveni pop i folk zvezdama. Naravno, razumljivo je stavljanje izvodjača u krupni plan na njihovim prvim albumima dok ih publika ne upozna, mada je u internet eri i to postalo nepotrebno.

Jedan od mojih omiljenih omota, tužni pajac, na albumu Overpowered bivše pevačice grupe Moloko, Roisin Murphy, predstavlja ideju pop zvezde koja igra ulogu 24h u haljinama Givency-ja i Viktor&Rolf-a. Zadnja strana na albumu Blood Sex Sugar Magic grupe Red Hot Chili Peppers predstavlja Anthony-jevu ruku,a spisak pesama je pisao on lično, dok je za tribal na prednjoj zadužena ista osoba koja je radila većinu tetovaža članova benda. Osoba na omotu Radiohead-ovog The Bends je sam Thom Yorke čija je fotografija obradjena tako da izgleda kao lutka. Čuveni omot Joy Division za album Unknown Pleasures nije grafikon zvučnih talasa već pulsevi PSR B1919+21 – prvog pulsara ikad otkrivenog. Vau!

Kada sam videla omot novog albuma Animal Collective Merriweather Post Pavilion zvala sam ukućane da mi potvrde da se zaista nešto na slici pomera. Ovaj omot inspirisan je radom japanskog psihologa Akioshija Kiatoke i predstavlja ideju samog albuma: fikcija nasuprot realnosti, uznemirenost nasuprot smirenosti. Već smo pomenuli da je omot za novi Mos Def-ov album The Ecstatic scena iz filma Killer Of Sheep, što su svojevremeno upražnjavali i The Smiths, pa tako čuveni album The Queen Is Dead predstavlja scenu iz filma L’Insoumis’ Alain Delon-a.

Nas-ov Illmatic omot je takodje pun simbolike – na slici Nas ima sedam godina kada je kako sam kaže počeo da shvata stvari oko sebe, dete iza koga je geto koje gleda ispred sebe u budućnost. Nas će ovo ponoviti i na sledećem albumu It Was Written, ali na slici će imati 23 godine. Ovu ideju će preuzeti i Biggie za Ready To Die, a prošle godine Lil Wayne za kič omot albuma Carter III.

Neki omoti su pomerili granice shvatanja u šta bi to nosač zvuka trebalo da se upakuje. Na primer, fantastično dizajnirano strip boks izdanje Madvilainy 2 ili Chutes Too Narrow grupe The Shins koji se rasklapa kao knjižica za decu

Postoje albumi zhvaljujući kojima su neka mesta postala kultna: Paul’s Boutique na omotu istoimenog albuma grupe Beastie Boys zapravo nikad nije ni postojao već je tu bila radnja pod nazivom Lee’s Sportswear na donjem istočnom Menhetnu. Kasnije su fanovi dolazili da se slikaju ispred tog mesta i čak je jedno vreme tu bila kafeterija kojoj su dali ime Paul’s Boutique. Čuveni Beatles-ov Abbey Road je dobio ime po ulici u kojoj se nalazio studio, a ljubitelji teorija zavere koriste ovu fotografiju, za koju je fotograf Ian McMillian imao samo 10 minuta vremena, da potvrde da je pravi Paul McCartney zamenjen lažnim. I naravno šta bi Oasis radili nego kopirali Beatles-e pa su u jednoj londonskoj ulici snimili fotografiju koja će se naći na albumu (Whats’s The Story) Morning Glory. Omot albuma Entroducing DJ Shadow-a prikazuje njegovo omiljeno mesto – prodavnicu ploča Records koja sadrži verovatno najveći broj vinila, čak više od diskova. Ulica u Grinvič vilidžu kojom šetaju Bob Dylan i Suze Rotolo na omotu njegovog albuma The Freewheelin’ blizu Dilanovog stana je i danas mesto hodočašća mnogih zaljubljenika u muziku. Postoji i mapa na kojoj su obeležena sva mesta koja su postala poznata zahvaljujući albumima.

S druge strane ima potpuno idiotskih omota: nekih koji plastično prikazuju naziv albuma kao što je album Back To the S___t! Millie Jackson ili Swamp Dogg-ov Rat On!!!. Tino i La Primera Vez će postaviti temelje za sve City Records i Grand albume, a The Louvin Brothers će vam objasniti da se sa Satanom nije šaliti. Ali ipak moj favorit ostaje Linda Ronstadt i (duboko verujem, ironični) omot za The Silk Purse. Srećom veća imena uglavnom nisu imala ovako katastrofalne omote!

A šta od svega toga možete da vidite na 100×100 piksela sličici u Winamp-u ili iTunes-u? Da li znate kako izgleda zadnja strana poslednjih pet albuma koje ste preslušali? Da li vas uopšte zanima ili ste već videli neki novi album i opsesivno ga tražite po blogovima? Nemamo više vremena da se udubljujemo u bilo šta, samo konzumiramo i odbacujemo ono što nam se u prvih petnaest minuta ne svidi, ako mu damo i toliko vremena. A šta ako neki album tek sa omotom čini celinu? Šta ako ste u brzini nešto propustili? Možda bi trebalo s vremena na vreme da stanemo i okrenemo se oko sebe pre nego što bude prekasno.

Ana Eraković