Neke pojmove i pojedine ljude zaista nije potrebno posebno predstavljati. Kao što svaki čovek zna šta su Sunce, zvezde, vazduh, more, tako i svaki zaljubljenik u muziku, zna ko je Graham Coxon. Gitarista čuvenog brit pop benda Blur, po mnogima i jedan od najboljih gitarista svoje generacije – što potvrđuje i činjenica da je Fender jednu od svojih gitara nazvao po njemu. Čak  21. godinu od izdavanja prvog albuma Blur-a Leasure, predstavio nam je svoj poslednji, osmi, solo album A+E.

Dok je prethodni album The Spinning Top bio malo folk umetničko delo, priča o čoveku od rođenja do smrti kroz 15 pesama, atmosfera ovog albuma mnogo više podseća na „izvornog“ Coxona, onakvog kakvog se sećamo iz vremena Blura – mršav, čupav, američkom indi i pank scenom inspirisan štreber, uvek sa stopalom čvrsto na pedali, a ispod svega toga sanjar; brilijantan i ranjiv, o čemu najbolje svedoče depresivna stanja koja je imao dok je Blur bio na vrhuncu slave, na šta se i osvrće u uvodnoj numeri ovog albuma,  „Advice“ („I’d write a new song when I was touring, man it was no fun, totally boring“).

A +E je definitivno najambiciozniji Coxon-ov album do sada. Ne samo zbog činjenice da on sam svira sve instrumente – od gitare, do basa, klavijature i saksofona, već i u pogledu atmosfere koju stvara – bez ikakvih prelaza smenjuju se krautrock, post-punk, pop, disharmonični, kompjuterizovani efekti („Meet and Drink and Polinate“) i melanholična, akustična gitara („Ooh, Yeh Yeh“). Sramežljiv, pasivnoagresivni i zauvek mlad Coxon uspešno je kroz ovih deset numera kanalisao svoju energiju, samo još jednom protvrđujući svoj neosporni talenat.

Iako su kompjuterski, elektro bitovi, jauci, industrijski i drugi efekti podloga svake pesme, najupečatljivija je svakako Coxon-ova gitara, kao i pomalo neočekivano eksperimentisanje sa sintisajzerom  („What’ll It Take“). Ovo nije album koji nonšalantno ubacujete u plejer i puštate da svira u pozadini dok obavljate svakodnevne aktivnosti. Već sa prvim tonovima gitara zahteva da je slušate ukazujući da se energični i i dalje buntovni Graham vratio, vaši glava i ramena počinju da se kreću, a priča koju vam Coxon pevuši, uvodi vas u pomalo klaustrofobičnu, ne i suviše prema ljudima blagonaklonu, ali ipak izvorno pop atmosferu.

„I don’t know, I don’t really know what’s wrong with me“ Coxon iznova i iznova ponavlja u numeri „What’ll It Take“ – apsolutno ništa. Svako od nas ima svog omiljenog Beatlsa, omiljenog Galagera, omiljenog Moćnog Rendžera. Graham Coxon je, meni, bez sumnje omiljeni član Blura.

Ana Popović

Graham Coxon “What’ll It Take” // DIR: Ninian Doff from Ninian Doff on Vimeo.