Nakon solo izdanja Feist, Kevin Drew-a i Brendan Canning-a došlo je vreme za samostalni projekat još jednog od članova broken social scene, ali kao retko kad ovaj album zaista možemo nazvati projektom. The happiness project je nešto potpuno drugačije na muzičkoj sceni i kako mu samo ime kaže, nije album u pravom smislu te reči ili bar nije ono što većina ljudi smatra albumom već potreba njegovog tvorca charles spearin-a da predstavi svoje vidjenje muzike i harmonije. Charles je snimao svoje prijatelje i porodicu, njihova razmišljanja uglavnom na temu sreće, neke svakodnevne situacije i replike i po melodiji njihovog glasa i govora stvarao muziku. Kako on sam kaže, trudio se da u svačijem govoru pronadje najmelodičnije delove i od njih sastavi pesmu. Zato je svaka pesma nazvana po njenom glavnom akteru. Pesmu po pesmu predstavljaju nam se ,,anna” u kojoj dotična priča o devojkama i ženama u savremenom svetu gde poseban utisak ostavlja rečenica ili u ovom slučaju stih ,,its like they don’t ask beyond of what’s present”, ,,Ondine” gde se muzika gradi oko jednog svakodnevnog dogadjaja kao što je doručak oca sa malom ćerkom koja izvoljeva i ,,Vanessa”  žena koja je do skoro bila gluva i koja tek sad upoznaje harmoniju života. Ovim albumom charles, podstaknut budističkim učenjima, kao da je želeo da nam ukaže na muziku u svakome od nas, na melodičnost nas samih, na život koji je u suštini muzika. Kao da je želeo da nas podseti da je muzika nastala iz nas samih nekada davno, da smo mi ti koji je stvaramo svesno i nesvesno, bolje od bilo kakve studijske i kompjuterske opreme kao refleksiju naše unutrašnjosti kojoj je spoljašnjost sredstvo a ne cilj. Ukazuje nam na to da je muzika svuda oko nas i da je možemo čuti čak i kad nemamo slušalice na ušima, čak i kada iz zvučnika ne dopire ništa, mozda i kao ohrabrenje da bar na jedan dan ostavimo svoje mp3 plejere kod kuće i slušamo svet oko sebe. Spontanost i improvizacija, pozitivna energija i optimizam koji zrače iz svake note, toliko karakteristichni za broken social scene kolektiv su osnovna ideja i ovog albuma. The happiness project je dosad nedoživljeno iskustvo i nešto o čemu ne treba pisati već nešto što treba slušati.

Ana Eraković