Pokušavam, ali ne mogu da se setim kada me je poslednji put neko od muzičara tako oduševio i ostavio takav utisak  ne mene kao dvadesetogodišnji reper iz Los Anđelesa. Ne samo svojim liričkim talentom, već i stavom, odlučnošću i hrabrošću. Prvi put kada sam videla spot i čula pesmu ,,Yonkers’’ bilo je jasno da je ovaj dečko nešto novo i sveže na svetskoj rep sceni. Jednostavna scenografija, satanistički simboli na ruci, bubašvaba, povraćanje i samoubistvo na kraju spota su nešto što, budimo realni, ne viđamo svakodnevno na Youtube-u (zamalo da kažem TV-u. RIP). Tyler, The Creator je postao glas generacije koji dugo nisu imali i neko sa kime mogu da se poistovete. On je njihovih godina i obraća se njima, a ne peva ušećerene pop pesmice i ne podcenjuje njihovu inteligenciju, jer novi klinci odrasli na internetu su mnogo bistriji nego što ćemo mi ikada biti.

Svako ko je slušao prvenac Bastard zna da Tyler-a nisu baš svi zgotivili na prvo slušanje. On je svoje bitove i mikstejpove nudio (iz nekog razloga) najpopularnijem hip hop blogovima 2DopeBoyz i NahRight, ali ovi nisu hteli ni da čuju ili jednostavno nisu imali vremena da okače od silnih Lil Wayne-ovih i Souljah Boy-evih mikstejpova. U svakom slučaju, neko je bio pametniji od njih i Tyler je uspeo da se probije, a njima se ,,zahvalio’’ u prvoj i drugoj pesmi na albumu ,,Bastard’’ i ,,Seven’’. No, vratimo se u 2011. godinu drugom albumu.

Goblin počinje, kao i prvenac, razgovorom sa izmišljenim psihijatrom Dr. TC-em i Tyler-ovim viđenjem svega što se izdešavalo od kad je objavio Bastard i postao popularan. Njegov stav prema gorepomenutim blogovima koji se sad nadmeću koji će prvi objaviti njegovu novu pesmu i o hvalospevima koje je dobio od svih od Kanye West-a, preko Jay-Z-a pa do EL-P-a. Pre svega o tome koliko mu je sve to čudno, kako ne zna šta da radi sa tolikim parama i da je njemu i dalje najbitnije da ostvari kakvu takvu komunikaciju sa ocem koji je napustio njega i njegovu majku.

Odmah potom sledi ,,Yonkers’’ , ogledalo gorepomenutog spota sa referencom na hit ,,Aeroplanes’’ koji je svima izašao na nos i stihom u kom govori kako bi najradije srušio avion na repera B.O.B.-a i Bruno Marsa, što je opet pokrenulo lavinu tračeva i priča u medijima o tome kako Tyler mrzi svoje kolege.

Pesmi ,,Radicals’’ prethodi kako su ga oni nazvali random disclaimer u kojoj je Tyler unapred izvinjava svima koji će ga napasti zbog šokantnih stihova. Tako i bi, svi se uhvatiše za Kill People, Burn Shit, Fuck School. Međutim, od ove mnogo je bitniji stih I’m a fucking uniqorn and fuck anybody who says I’m not, jer u njoj Tyler objašnjava da nije želeo da napravi običnu huligansku pesmu već ona u sebi nosi poruku da radite ono što volite i da ne dozvolite da vas bilo šta sputa, jer živite samo jednom. Eto, čak vam je i objasnio, a nije morao!

Tyler-ova nežna strana izbija na površinu u pesmi ,,Her’’ u kojoj pokazuje da nije monstrum silovatelj već osoba koja odbijanje rešava agresijom, u čemu nije ni prvi ni poslednji. ,,Her’’ zvuči iskrenije od svih r&b i rep ljubavnih hitova zajedno, jer je sirova i jer se prikrada neočekivano. Reklo bi se da ima malo ljubavi i u pesmama ,,Analog’’ i ,,She’’.

Tron Cat i Goblin su nazivi Tyler-ovog alter ega za koji on tvrdi da ga nagoni na samodestrukciju, alter ego koji ga nagovara da troluje repujući stihove o silovanju i demon koji živi u njemu. A njegov duboki glas samo doprinosi ovome.

A javnost kao javnost. Prvo za šta su se uhvatili su bile Tyler-ovi stihovi o silovanju devojaka koje su odbile da idu s njim na maturu, o njegovoj navodnoj homofobiji i pozivanju na huliganstvo. A on je znao da će takvi stihovi šokirati njihove male mozgove. I ako devetnaestogodišnji dečko zna kako da isprovocira javnost onda je to veći minus za nju nego za njega, zar ne? Uostlom on im kaže You don’t have to listen, here, put this middle finger in your ear…

Bitove je kao i uvek radio on sa drugarom Left Brain-om, a očigledan je uticaj The Neptunes-a koji se oseća praktično u svakoj pesmi, da li kroz minimalne bitove ili ritam vojničkog marša. Prored Left Brain-a, podršku su pružili i r&b član OFWGKTA ekipe, Frank Ocean, u pesmama ,,She’’, ,,Fish’’ i ,,Window’’ i Hodgy Beats u ,,Analog’’.

Tyler se odjavljuje pesmom ,,Golden’’ i ispovešću da mu sve postaje naporno i manje zabavno jer je na scenu stupio muzički biznis.

Iskreno, nakon onakvog debija od albuma smo očekivali više, a on je samo nastavak prvog. Ni dobro ni loše. Poznavaoci kažu da će on tek iznedriti najbolje, jer je sad u procesu sazrevanja. Videćemo. Ali jedno je sigurno – Tyler je čistokrvni pank. Pank kakav nismo imali prilike da vidimo od Nirvane kada nam se prikazao u svom grunge obliku. I oni su pevali o silovanju, sećate se?

Ana Eraković

Gorillaz, duo sa najvećim brojem članova, nakon manje od godinu dana po izlasku poslednjeg studijskog albuma Plastic Beach, izdaje novi i po mnogo čemu drugačiji The Fall. Snimljen na iPad-u, za samo 32 dana tokom turneje po SAD-u, The Fall je istovremeno album, audio dnevnik, eksperiment. Postavljen je kao besplatan download, božićni poklon za fanove od 25. decembra, a tek marta biće dostupan i u opipljivom obliku.

Napisan na putu, ovaj album jače nego ma koji prethodni nosi u sebi pokret i sliku; svaka pesma ima ime ili asocijaciju na grad u kome je nastala, a umesto orkestra, gomile poznatih i manje poznatih muzičara jedini dodatak Gorillaz-a (pored nezaobilaznog Bobby Wommack-a) jesu iPad, zvuci i prizori upijeni tokom ovog proputovanja. Od prizora lokomotiva koje se spremaju za polazak, do zvuka nasumičnog prevrtanja po radio-stanicama i jodlovanja.

Numera, ,,Phoner to Arizona” uvodi nas u atipičnu konstrukciju ovog albuma. Sklop iPad-om proizvedenih bitova, synth-pop škripe i izvitoperenih vokala, nastavlja se na melodičnu ,,Revolving Doors” izgrađenu oko Damon-ovog falseta praćenog akustičnom gitarom, dok su pesme ,,Detroit” i ,,Shy-town” u potpunosti posvećene gradovima u kojima su snimljene. Možda najličnija pesma na albumu, ,,Amarilo”, daje nam pomalo nostalgičan osvrt na temu koja se provlači kroz ceo album – gubitak identiteta. Mašina kao sredstvo izražavanja – ,,ljudsko” i ,,programirano” ne predstavljaju antipod, već na ovom albumu savršeno sarađuju. Odličan dodatak na sve ovo je numera ,,Bobby in Phoenix”, koja nas svojom snažnom bluz gitarom uvodi u džez atmosferu ,,Aspen Forest”.

Neosporiva činjenica kada je dosadašnje stvaralaštvo Gorillaz u pitanju jeste da je ono za rezultat uvek imalo maksimalno doteran i promišljen finalni proizvod. Upravo zbog toga, ne može se zameriti onima koji smatraju da bi The Fall bio ,,pravi” album da je Albarn ulozio barem još toliko vremena u njegovo sređivanje, dosnimavanje vokala i instrumenata i dorađivanje pojedinih, možda nešto slabijih segmenata albuma. Međutim, upravo ta sirova i neizbrušena kreativnost daju mu energiju koja ga u celini prožima – s obzirom na činjenicu da je ovaj album izdat kao poklon fanovima, šta je bolje nego osećaj da ispred sebe imate muziku onakvu kakava je bila u trenutku inicijalnog nastanka – još uvek nenalickanu i blisku.

Ana Popović

Leto je vreme za lanene, cvetne haljine, bose noge, fleke od breskvi i lubenice, njihanje uz muziku, nepoznata lica i koktel sa suncobrančićem. Sjaj za usta menjamo ukusom morske soli. Asfalt postaje nepodnošljiv, ležanje na pesku neminovnost. Tu na scenu, sa svojom besplatnom ponudom za ovo leto koja ne zahteva čekanje u redovima, pakovanje kofera, držanje dijeta, nastupa Zemlja Gruva. ,,Gruvlend! je imaginarno mesto, banana republika na brdovitom Balkanu koja je objavila nezavisnost i uvela vize ostatku sveta.”

Album Zemlje Gruva – WTF is Gruvlend, nastao je kao produkt saradnje mladih, ali iskusnih, beogradskih muzičara i vizuelnih umetnika koja za rezultat ima deset simpatičnih, pevljivih melodija propraćenih interesantnim, šarenim i energičnim scenskim nastupima. Mala doza energije za leto u gradu: Veze i prekidi. Flert i šepurenje. Reči i mucanje.  Ljubav i nešto što na nju jako podseća. Samopreispitivanje i dokazivanje… samo su neke od tema koje se provlače kroz ovaj album. Otpozdrav malom velikom gradu u kome se svi poznaju. ,,Volim dobroćudnost Beograda, osećaj zaštićenosti koji me nikad nije izneverio. Volim i hoću da se borim za parčiće Beograda 80-ih.”, kaže Anja Janković, odnosno Zoe Kidah, nekadašnja članica Mistakemistake-a, a sada prepoznatljivo lice Zemlje Gruva. Uz još dvoje članova Mistakemistake-a, MC Milovana i Constructa-u, ovaj bend zadržava istu smernicu u muzičkom stvaralaštvu – eklektičnost.  Skup najrazličitijih, a opet usaglašenih, ljudi i stilova  koje povezuje želja da sprovedu malu muzičku revoluciju i promovišu svoje viđenje ,,lepog” pri čemu ne postoje granice – elektropop, disko-folk, ovih dana jako aktuelno poigravanje etno zvukovima,  r’n'b uz prizvuke funka i soula, dancehall-a, reagge-a samo su neki od stilova u kojima se prepoznaju članovi ovog benda. Instrument može da bude bilo šta –  tapšanje u ritmu koraka, pucketanje prstiju ili neodoljivi Constructa-ini soul vokali.

Sam album, dosta oštro, podeljen je na nekoliko segmenata. Na osnovu uvoda u kom nas MC Milovan, uz za njega prepoznatljiv reagge/dancehall zvuk, ,,svečano dočekuje” paradirajući zvaničnim obeležjima ove samo-proklamovane države u kojoj su svi srećni, odaje se utisak  da ispred sebe imamo đuskav album koji će se po završetku leta transportovati s plaža i iz kafića u klubove. Ovaj segment se potom  nadovezuje na ,,ženski deo” u kom mikrofon preuzimaju Zoe i Constructa,  a koji je skoro u potpunosti posvećen večitom pitanju muško-ženskih odnosa i njihove (ne)kompatibilnosti  – od svađa, prepirki i why don’t you love me replika, preko samopouzdanih, pro-solo pesmica sa dozom tinejdžerske drčnosti. Album se završava pesmom ,,U opasnosti” koja odudara od ostatka svojom zelenom i na (ne)održivi razvoj i globalna dešavanja fokusiranom porukom.

Sve u svemu, po preslušavanju albuma, slušalac ostaje zbunjen, postavljajući sebi ono čuveno pitanje: ,,Šta je pisac time hteo da kaže?”. Svaka pesma deluje kao solidan single-potencijal (što svedoči i uspeh pesama ,,Najlepše želje” i ,,Tri poljupca”, kolaboracije sa SevdahBaby, na domaćim top-listama) ali sve zajedno odaje utisak nedorečenosti i pre svega nekoherentnosti. I pored neospornih glasovnih mogučnosti Zoe i Constructa-e, kao i hrabrih aranžmana, moram priznati da me ovaj „poziv na gruv“ i nije previše poneo. Težnja ka kvalitetnom mejnstrimu i želja da budu dopadljivi „svima od 7 do 77“ ovaj album učinio je pomalo ispranim i nedovoljno oštrim. Pesme se ređaju, i sa svakom sledećom, ideja koju ovaj album pokušava da pronese  postaje sve manje jasna i interesantna. O ovome svedoče i brojni tagovi na last.fm-u (gde doduše postoji i puno pozitivnih komentara) od kojih je meni najinteresantniji bio ,,đogani wannabe”. Sve u svemu, utisak koji ostaje nakon par preslušavanja ovog albuma jeste da se na njega verovatno neću vratiti sledećeg leta. Do tada, poslužiće kao saundtrek za spremanje u grad – nabaciš puno šljokica, neki leopard-tigar-mjau-mjau print, „priđi ako smeš“ stav i to je to.

Ana Popović

Nije potrebno biti načitan ni preterano obrazovan da se prozre kroz najosnovnije marketinške trikove kojima se služe poznate ličnosti već decenijama ne bi li u opštem medijskom i muzičkom haosu skrenuli pažnju baš na sebe. Niko ko je prešao dvanaestu godinu neće poverovati da je Lady Gaga hermafordit niti da je prosečna crna teksašanka američka neo-soul reinkarnacija nubijskih princeza, pa ni da je njen poslednji kontroverzni spot ,,Window Seat” snimljen sa namerom da se udari na sistem i otpočne kulturno i duhovno oslobodjenje  (afro)američkog naroda. Prećutnim ugovorom mi kao publika pristajemo na igru u kojoj svi igramo svoje uloge.

Erykah Badu je još jednom dokazala i pokazala kako će se odredjeni ljudi, ma koliko mislili da su inteligentni, ceo život pecati na najjeftinije i najprovidnije fore i uporno gristi istu udicu iako posle završavaju batrgajući se kao ribe na suvom.

Erykah Badu je otelotvorenje ženske lukavosti i upornosti, nečega mnogo moćnijeg i delotvornijeg od čiste seksualne privlačnosti koja se servira iz dana u dan iznova jer duže i ne traje. Uspela je da izgradi prepoznatljiv imidž i u muzičkom i u vizuelnom smislu i uvek je saradjivala sa najboljima. Uspela je nebrojeno puta da nadmudri i pametnije od sebe, zavodila (i ostavljala) hip hop face poput Andre 3000-a i Common-a, a sada evo i nove nade njujorškog hip hopa Jay Electronica-e.

Na novom albumu Erykah priznaje da je recovering undercover overlover (,,Out My Mind Just In Time’’). Ona se lomi izmedju dve ličnosti. Jedna je puna ljubavi prema svom dragom, pati u samoći kada nije tu (,,Window Seat’’), brine za njega (,,Gone Baby Gone’’ kao nastavak ,,Other Side Of The Game’’) i srećna je što ima tako divnu osobu pored sebe (,,Love’’).

Druga Erykah je nezavisna i slobodna, upozorava ga da mu je pametnije da se ne zaljubljuje (,,Fall In Love (Your Funeral)’’ i uživo snimljena ,,You Loving Me’’) jer ,,ćud je ženska čudna rabota…’’. Ali davno je prošlo vreme Njegoševo…

Svidjalo se to nekom (ortodoksnom Srbinu) ili ne, Erykah je držala do sebe od prvog dana. Nepokorna, nezadrživa, nezavisna oko sebe je uvek imala najbolju ekipu.

Svojim pesmama je uvek umela da pokaže iskrenu ljubav, ali i da ta ljubav ima svoje granice kada vas neko ne poštuje, kao i da morate voleti sebe da bi vas i drugi voleli. ,,My love, what did I do, to make you fall so far from me…so you built a wall, a 20 foot wall, so I couldn’t see, but if I get off my knees I might recall, I’m 20 feet tall” Kada bi žene u Srbiji umesto silikonskih lepotica slušale ovakve stihove, Sigurna kuća bi bila mesto koje zjapi prazno, a ne pretrpana košnica unezverenih ukletih duša.

Realno gledajući, ovaj album nije doneo ništa što već nismo čuli od nje, a možda nije ni trebalo obzirom da se zove Return Of the Ankh. Preovladavaju ljubavne teme kao što je to bio slučaj od samog početka njene karijere. Pre svega ljubavi prema sebi, a onda i prema ljudima pored sebe. I ja sam joj zahvalna na tome, jer da se samo Lil Kim pitala, sve bismo mi dobijale batine tri puta dnevno umesto obroka kao što ih je ona dobijala od Biggie-ja koji je poslužio kao inspiracija u Erikinoj pesmi ,,Tun Me Away (Get Munny).”

Najavljivan kao ponovni dolazak Isusa, Return Of The Ankh je ipak bolji od prvog dela New Amerykah.

Činjenica je da Eriku poštuju svi od Questlove-a do Public Enemy-ja, a negativne kritike je dobila samo od belaca koji su je optužili da je oskrnavila sveto mesto na kom je Kenedi ubijen.

Samo napred Erykah, ti vraćas ženama ono malo dostojanstva što im je ostalo, a svima koji te ne vole želim puno sreće u daljim komunikacijama sa ženama (posebno onim odraslim slušajući tvoju muziku) i mogu da te cmoknu u tvoje veliko seksi dupe.

Ana Eraković

Ceo život provodimo gradeći razne teorije. Počinjemo veoma rano, završavamo otprilike kada se i sami završimo. Tvrdnja da teorija nema i sama je upravo to – jedna velika životna teorija. I tako, ceo život proživimo vodeći se s puno malih teorija koje se međusobno sukobljavaju ili nadopunjuju. I uvek smo upravu. Teorijski gledano.

Mali problem nastaje kada te teorije pokušamo da „ulešamo i okitimo“ – glagoli koje često koristimo umesto „iskoplikovati“. Prenakinđurena, suština se gubi. Tragajući za odgovorima, zaboravljamo na pitanje; pokušaji da (se) objasnimo postaju samo isprazna naklapanja.

„Radost svakom domaćinstvu“, beogradskog benda Stuttgart Online, lucidan i iskren od prve do poslednje pesme predstavlja, tako, pravo osveženje. Razgovor sa samim sobom, za još dva miliona ljudi. Priča koja prati svakodnevna spoticanja; padove i ustajanja nakon istih. Ovaj album, kako njegovi tvorci kažu nije samo gomila pitanja – nudi i odgovore i prigovore; bavi se čovekom kao osnovnim problemom budućnosti čovečanstva.

Muzika, grad, devojke, očekivanja, impuls i ti kao superheroj u pokušaju.

Atmosfera albuma ni u jednom trenutku ne može se okarakterisati kao monotona. Tempo se smenjuje, od pomalo lenjog praćenog izduženim glasovima Bojana Slačala i Marka Barišića do jako brzog, savršenim spojem basa i bubnja postignutog ritma. Savršeno usklađeni. Savršeno ukomponovani. Ni traga disharmoniji, a opet daleko od harmonije. Muzika uz koju možeš da igraš sam sa sobom. Muzika uz koju možeš da skačeš sa još dva miliona ljudi. Sa ritmom smenjuju se i teme ovog razgovora u ogledalu. Otuđenje od sebe (Sada samo čovek koji služi tuđoj sreći, njegov san je bio malo veći), otuđenja od društva (Osećam da gubim deo sebe svaki dan, olovke u šake tastatura leti van), a sve se na kraju svodi na činjenicu da ipak nismo tako hladni i nezainteresovani kao što to često izgleda -  ja sam emotivan čovek; da nismo u najboljem društvu kada smo sami (Poznajem te jako kratko. Nerviraš me tako slatko).

Ukoliko bih pravila top 5 listu domaćih albuma koji su obeležili 21. vek, „Radost svakom domaćinstvu“ bespogovorno bi se našao na njoj.

A sada jedno pitanje: dva miliona ljudi u ovome gradu (zaokružiti slovo ispred tačnog odgovora):

a)      teško se budi,

b)      gubi dan za danom,

c)      malo se trudi,

d)     nema san,

e)      među ponuđenim odgovorima svi su tačni.

Ako želiš biti heroj ovog grada košava će biti pravo zadovoljstvo.

Ana Popović

Postoje jutra kada je veoma teško ustati iz kreveta. Kada si student ta jutra su još češća. Ćebe preko glave je univerzalni argument. Odneo si pobedu; nastavljaš da spavaš. Međutim, kada to nije opcija, jedino rešenje je odgovarajući saundtrek: jedna pesma dok navlačiš levu čarapu; druga pesma dok iznervirano skidaš pastu za zube sa majice; treća dok trčiš za autobusom; četvrta dok šetaš gradom… i tako ukrug. S obe noge na zemlji.

Uvek se obradujem kada čujem album koji ima potencijala da postane moj „zvanični saundtrek na neodređno vreme“. To se ne dešava ni previše retko, ni dovoljno često. Muzika uz koju možeš da skačeš, klimaš glavom, vičeš, ćutiš. Muzika za sva raspoloženja. Ćudljivost je reč, a Sreća i ljubav novi, drugi po redu, album beogradskog benda Lira Vega koji savršeno sumira sva ta stanja.

Repetativni zvuk gitare (Vladimir Đorđević), u jednom trenutku disko glamurozan kroz samo par minuta transformiše se u oštar, garažni zvuk. Bubanj (Nemanja Aćimović) za savršeni plesni ritam i karakteristični glas Zoje Borovčanin dobitna su kombinacija: ,,Ona ustaje rano i ide da radi i prigušeno svetlo na nju, onda izlazi napolje i igra cele noći i oseća se odlično”.

Kako se ne pronaći u albumu koji za temu ima univerzalne vrednosti?  Sreća i ljubav! Za svakog se manifestuju u različitim stvarima.  Za svakog znače isto i sve. Lira Vega se, po rečima Zoje Borovčanin, vratila sa kosmičkog putovanja i iz sveta apstrakcija sa obe noge na planeti sa koje bega nema. Muzika na novom albumu je podsećanje na ljudskost, koja je zaboravljena a važna. Sve je u važnim stvarima. Traganju za istim. U sagledavanju sveta i sebe u svetu. „Male opasne stvari žele da izađu odavde naš život sa strane kad se gleda nešto nedostaje.“ Šamar koji nas vraća u svakodnevnicu, poručuje da je vreme da podignemo pogled sa poda i dobro osmotrimo ljude oko sebe. Simpatična kritika individualizma koji je postao samo drugo ima za sebičnost, hladnoću, samozaokupljenost. Sve je u malim stvarima i velikim ljudima, poručuje nam, kroz svoje pesme Lira Vega. Nezainteresovanost nije opcija. Kreativnost je lek za učmalu svakodnevnicu.

,,Ja sam mala željna svega, ja sam mala željna svega, ja sam mala željna svega!”

Ana Popović

Nasumično pritiskam dugmiće na daljinskom. Šta god da pustim, od telešopa, preko muzičkih programa, CNN-a, FTV svako ima neki, uvek pravi, savet ili poruku za mene – šta je in, a šta out ovog leta; koji jastuk zaista pomaže; da li ste znali da za svakih 60 sekundi u Africi prođe ceo minut? Gasim TV.

Imam druga koji tvrdi, i od toga ne bi odustao ni po koju cenu, da je prava muzika samo ona koja je politički angažovana. Sa dubokom porukom. Ona koja te tera da tragaš za smislom života, baca u svakojaka stanja, osećanja i razmišljanja o svetu. Svaki put kada čujem tako nešto malo povratim u sebi. Svi bi najedanput da budu glas generacije. Za ljude koje karakteriše bežanje od odgovornosti ovo je malo previše odgovornosti za preuzeti, zar ne mislite? Da citiram Miss Šarma Dana karanfila u Vanju: „Zaista nemam objašnjenje ovog fenomena.“

Visokobudžetne produkcije ili pak one koje su toliko uber-alter-independent da ih slušaju jedino članovi njihove najuže porodice i biti što čudniji, nekonvencioalniji postao je cilj sam po sebi. Sam za sebe. Za ljude koji tragaju za večitim smislom i dubokim sadržajima, malo plitko, složićete se?

Ali tu su uvek primeri koji dokazuju upravo suprotno.

Mumlanje. Kratke odsečne rečenice. Grohotan smeh. Vrisak. Mumlanje. Frustracije jedne generacije. Osećaš potrebu da ustaneš i vrtiš se u krug. Čučiš. Pa se ponovo vrtiš. Punk! Multietnička Atrakcija, dvojac koji čine Demir Ahmetović (bas) i Osman Ahmed (bubanj), na svom istoimenom albumu predstavlja nam jednu grotesknu ,,prvi put Vašem gradu” viđenu sliku svakodnevnice.

Kada čitaš neku knjigu ma koliko dobra ili loša bila u sebi izgradiš jasnu sliku likova. Situacija. Do najsitnijih detalja.  Tako je i sa albumom. Dok ga preslušavaš kroz glavu ti prolaze različite slike. Ponekad se te slike vremenom menjaju, ponekad ostaju iste kao pri prvom slušanju. Preslušavajući ovaj album svi ljudi, likovi u njemu deluju nekako iskrivljeno. Kao projekcije u onim smesnim, cirkuskim ogledalima: glava previse velika,  telo prekratko ili noge do vrata. Pokreti su isprekidani. Sve je prikazano tako izvitoperneo, a opet ne može jasnije da bude. “Priđi, ne boj se!”

Kratko. Odsečno. Upečatljivo. Tri prideva koji savršeno opisuju ovaj album. Bubanj, bas i scena.

Ovo definitivno nije jedan od onih albuma koji iskonzumiraš tako što ga prebaciš u MP3/4/iPod/koju god malu muzičku spravu, ubaciš slušalice u uši i završavaš poslove po gradu, ubijaš vreme u putu. Ovo nije album koji treba preslušati. Ovo je bend koji se mora videti uživo. Energija. Energija. Energija. Previše je ovo energije da bi se servirala uz čaj u 5.

„Hoće li te pustiti majka da se vozis u mom teškom kamionu na putu za Vegas?“

Ana Popović

Gil Scott-Heron gleda oko sebe i ne zna gde se nalazi, shvata da je Nov ovde. Ali nije! On je bio najprodorniji glas afroameričkih revolucija šezdesetih, centar svih društvenih dešavanja, protesta, glas generacije, ali sada oseća da ovo više nije njegov svet. Ne zbog alchajmerove bolesti ili bilo kog sličnog poremećaja koji bi mogao zadesiti čoveka njegovih godina. Ne zato što su se vremena tako drastično promenila jer za ovo su se borili, ovome su se nadali – da dožive da vide Afro-amerikanca na čelu najmoćnije države sveta. Gil se ne snalazi zbog prirodnog procesa starosti koji nas možda sad toliko i ne zanima, kome trenutno ne pridajemo toliko pažnje, ali koji nas sve čeka iza ćoška.

On više ne prepoznaje svet oko sebe, jer to više nije njegov svet. Niko ne želi da stavi starca na pozornicu i čuje šta on ima da kaže. On više nema snage da isprati sve promene, a i da ima sve te promene mu deluju nekako čudno, novo i nepoznato.

Muzika kakvu je on stvarao danas živi uglavnom u semplovima od tri sekunde i na prašnjavim vinilima sempl frikova. Želi da ga čuju i mladje generacije, želi da iskoristi njihovu muziku da im se obrati, ali činjenica je da je verovatno ne razume dovoljno, jer njegovi uticaji sežu u gospel i bluz.

Veliki gradovi vam postaju suviše bučni, suviše veliki, suviše brzi (,,New York Is Killing Me’’). A nakon što shvatite da ne pripadate svetu koji vas okružuje uskoro poželite i da ne postojite, ali se ipak plašite sledeće faze i dali biste sve da se vratite u vreme kada su svi slušali vaš glas.

Ljudi koji su vas okruživali i koje ste voleli, na koje ste se ugledali i koji su vam služili kao oslonac kako u lošim tako i u dobrim fazama života polako nestaju, jedan za drugim, i vi ostajete sami, sa nepoznatim ljudima koji imaju drugačija shvatanja, drugačiji pogled na svet, teže drugim ciljevima i vi polako shvatate da vam tu više nije mesto. Ostaje vam da se prisećate početaka  i lepih trenutaka, ljudi koji su vas okruživali, odgajali, ljudi zbog kojih ste postali ono što jeste (,,Coming From a Broken Home pt.1 i 2’’).

Sećate se i loših trenutaka, ,,borbe sa djavolom” – narkoticima, kriminalom i svim ostalim iskušenjima koje loše okruženje može da nosi sa sobom (,,Me and the Devil’’ pozajmljena od Robert Johnson-a).

Do današnjeg dana, posle generacija i generacija repera koji su pripovedali o svemu i svačemu, nismo našli adekvatnu zamenu za pesnika/pevača Gil Scott-Heron-a, ali uskoro će nam biti neophodna, a to uvidja i on sam. A ne vredi se boriti. Vreme je najjači i neprikosnoveni suparnik, koga niko nije pobedio. Zato najmoćniji glas revolucije sada tiho priznaje da ga strah polako nadvladjuje.

Because the thing I fear cannot be escaped from…(,,Running’’)

Ana Eraković

Od kad se u septembru prošle godine pojavio tizer u vidu najobičnije fotografije za novi album najprehajpovanije grupe svih vremena Vampire Weekend postala sam opsednuta lepom plavom devojkom na omotu. Medjutim kada su najzad upitani da otkriju misteriju devojke u polo majici Vampire Weekend su pružili krajnje razočaravajuć odgovor o tome kako ne znaju ko je devojka, da lepo lice jednostavno mami i o marketinškom efektu koji je fotografija pre svega trebalo da ima. Ovo navodi na dva zaključka – ili ih na Kolumbija univerzitetu ne uče da umetnost na omotima treba da ima dublji smisao i bolju svrhu sem da privuče publiku da kupi album ili oni znaju ko je i šta je devojka, ali kao pravi umetnici ne žele da otkriju već puštaju svakog ko sluša album da sam pronadje značenje. A da, tu je i album o kome bi valjalo reći po nešto. Očekivano Vampire Weekend se nisu mrdnuli od svog prvenca – Ezrin neprestano mutirajući vokal kao vodilja i vokali ostalih članova u pozadini, vesele poskočice inspirisane afro bitom, jedva primetan upliv elektronike, teme potpuno iste kao na prvencu toliko da su čak i naslovi pesama slični. Jedno je sigurno, Vampire Weekend su stvorili svoj zvuk i svoj muzički stil i kada čujete njihovu pesmu na radiju nećete se ni sekund pitati koji je to bend. Ali na ovom albumu nijedna pesma me nije uhvatila na prvo slušanje kao što je to uspelo nekoliko pesama na debi albumu. Pretpostavke su da je naziv albuma inspirisan naizvom albuma grupe The Clash – Sandinista! iz 1980., jer su Kontre bile desničarske militantne grupe koje su se u Nikaragvi borile protiv marksista Sandinista sedamdesetih i osamdesetih godina, ali slušajući muziku veća je šansa da je ispiracija potekla od Ezrine omiljene kompjuterske igrice Contra. Pitam se da li njihove ivy league kolege zaista slušaju ovu muziku, da li kada ih sretnu u hodnicima kolumbijskih kampusa tapšu po ramenu u stilu ,,Bravo, kolega, i ja bih snimio baš takav album!’’? Ako ovo jeste slučaj, onda visokoobrazovne institucije u Americi baš i nisu ono što su nam Gilmorice predstavile. Ako ovo nije slučaj, onda su četiri visokoobrazovane jevrejske generacije  skupile mnogo mnogo para da plate novinare da predstave Vampire Weekend kao najuticajniji bend na početku 21. veka. Uglavnom, ništa što četiri veoma napredna osnovca ne bi mogla da osmisle.

Ana Eraković

Svoj četvrti album Alicia Keys je zamislila kao album koji će pomeriti (njene) granice, u kom će probati nešto drugačije, nesvojstveno njoj, u kom će sebi dati slobodu stvaranja pa otuda naziv Element of Freedom. Medjutim, ovde ćete naići na samo dva iznenadjenja – pesma koja je uradjena sa Beyonce i potpuno neprepoznatljiv glas kojim Alicia peva pesmu ,,Love Is Blind’’ koju biste, da se muzika i dalje otkriva na radiju, pre pripisali na primer Crystal Waters. Većina numera su tipičan pop u kakvom uživaju i naše mame koji je jednako mogla pevati Whitney Houston ili (nekadašnja) Mariah Carey, ali one su ipak proizvod Alicia-e. Njen zaštitni znak i pratilac od samog početka – klavir je i dalje prisutan u skoro svakoj pesmi.

Bezlična pesma ,,Doesn’t Mean Anything” izbačena je kao prvi singl sa ciljem da pogodi najniže emocije Amerikanaca koji polako gube materijalnu sigurnost i shvataju da novac i moć možda ipak nisu najbitniji. Snažan bas i ritam dominiraju u jednoj od boljih pesama na albumu ,,Try Sleeping With A Broken Heart” sa sintisajzerima u pozadini i sa namerom da pokažu kako Alicia nije potpuno van savremenih muzičkih tendencija dok vas naslov izaziva i ohrabruje da učinite ono što i sami znate da je nemoguće kako biste nastavili kroz život još snažniji sa saznanjem da ste prevazišli sopstvene mogućnosti. ,,Empire State Of Mind (Part II)” će vas samo podstaći da date još jedan plus Jay-Z-ju ili ga omrznete još više, jer je očigledno uspeo da dobije ekskluzivu i stavi Alicia-inu pesmu na svoj album pre nje kao što je uradio sa Street Manahan Band-om i pesmom ,,Make The Road By Walking’’. Ali Alicia Keys će nadoknaditi ovo tako što će se naći na saundtreku za drugi deo filma Seks i grad i dobiti priliku da snimi duet sa Jay-Z-evom suprugom. Taman kada budete hteli da zaustite kako je Alicia jedina održala kakav-takav kvalitet u svojoj muzici na red će doći ,,Put It In A Love Song” sa Beyonce koja je tipična gospodja Jay-Z poskočica i gde Alicia-i nikako nije mesto, ali ipak ova pesma je zarazna i zvuči kao nova ,,Single Ladies”.

Producenti pored Alicia-e su njen stalni partner Kerry Krucial Keys, Jeff Bhasker (radio sa Jay-Z-jem, Kanye West-om, The Game-om i Keri Hilson), zatim Swizz Beats u ,,Wait Till You See My Smile” od koga nikada ne biste očekivali ovakvu pesmu, Noah 40 Shebib u odličnoj ,,Unthinkable (I’m Ready)” i jedan od najuticajnijih pop producenata u Americi trenutno Tobby Bob Gad koji je uradio ,,Love is My Desease”. Samo je ,,That’s How Strong My Love Is” u potpunosti delo godpodjice Keys.

Njen svaki novi album je komercijalniji od prethodnog, ali nikad toliko da ugrozi njenu reputaciju. Ona je sa svakim albumom sve dalje od svog originalnog jedinstvenog zvuka, savršenog miksa hip hop bitova i klavirskog soula, zahvaljujući kom je i dobila toliko fanova. Alicia nikada nije pravila velike kompromise, nikada nije u potpunosti podlegala trendovima već je pokušavala da održi što više kvaliteta u svojoj muzici a da opet bude prijemčiva svima, što je priznaćete skoro nemoguć posao. Ukoliko joj tako nešto uspe Alicia neće morati da se brine da li će se naći na stranicama muzičke istorije. Ostaje pitanje, kako je moguće da neko sa takvim muzičkim obrazovanjem čak i ukoliko je bio prozivod muzičkih mogula i producentskih kuća željnih novca nije u stanju da napravi bolji album od svog debija i konačno kaže ,,Ne!” šoubiznisu?

Ana Eraković