Razgovarala: Ana Eraković

TKV je verovatno najpoznatiji Beogradski ulični umetnik. Pored njenih radova prolazite svakodnevno, svesno ili ne, ali nemoguće je da ih ne primećujete. Eksplozija boja koja karakteriše većinu njenih radova, hteli vi to ili ne, prosto vam zaokuplja pažnju i ukoliko do sad niste postali fan, možda će vam naše predstavljanje njenih radova ukazati na to koji od uličnih crteža pripadaju njoj, a ukoliko jeste obnovićete gradivo i kao svaki fan štiklirati svaki crtež koji ste tačno pripisali umetniku a pored koga nisu stajala tri magična slova.

TKV iza sebe ima nekoliko izložbi, a među njima jednu u KC Grad koja se održala u avgustu 2009. godine i u Francuskom kulturnom centru u okviru zajedničke izložbe ,,Mladi majmuni’’ u januaru i februaru 2010. godine. Takođe, grad Vranje od 2007. krasi jedan mural inspirisan, kim drugim do Borom Stankovićem. A da, umalo da zaboravimo i ogrničenu seriju limenki Guarane koju je uradila krajem prošle godine.

Među njenim očiglednim inspiracijama su Bolivud, Japan, filmovi ( Amelie i najsvežiji O-Ren Ishi  iz filma Kill Bill), Edgar Alan Po ili Klimtov ,,Poljubac’’, ali ima i onih koji su potpuna misterija.

Obzirom da će TKV 7. juna u prostorijama UK Parobrod od 20:30 časova imati izložbu, mi smo hteli da, kao sajt koji se bavi muzikom, sagledamo njen rad i iz te perspektive.

Šta slušaš trenutno i koji su ti omiljeni bendovi?

- Trenutno na iTunes-u ide M.I.A. VICKI LEEKX MIXTAPE, a omiljeni bendovi definitivno TOOL i A Perfect Circle.

Da li te muzika inspiriše i kako?

- Ne mogu da kažem da me muzika samo inspiriše – ona je sastavni deo mog raspoloženja i kreativnosti.

I iako su u njenim radovima često bila prepoznatljiva lica poput Beck-a i Beirut-a, TKV nije želela da čini nepravdu ostalim izvođačima, pa je na naše pitanje da li je bilo nekih konkretnih izvođača ili pesama koji su je inspirisali da uradi nešto? samo odgovorila:

- Svaki moj rad ima soundtrack – izvodjači koji su me inspirisali dok sam radila. Nezahvalno je da izdvajam pojedine pesme – to je jedan veliki miks.

Budući da su muzika i film dve vrste umetnosti koje se najlakše mogu povezati sa uličnom umetnošću, pitali smo je koliko je muzika bitna uličnim umetnicima i da li su oni zapravo nerazdvojni?

- Mislim da to nema veze sa uličnim umetnicima,nego sa vim ljudima na planeti. Ne mogu da zamislim te ljude na koje muzika ne utiče.

Budući da ulična umetnost još uvek ne spada u legalne aktivnosti interesovalo nas je da li i šta sluša dok realizuješ svoje radove na ulici ili je uvek na oprezu?

- Dok se radi sva čula moraju biti izoštrena – muziku ostavljam za vožnju ka kući posle akcije po ulicama.

Razgovarali smo sa Anom Ðurovic i članovima benda Cannot o idejama koje ih drže zajedno, problemima sa kojima se susreću u dubinama post-informatičkog doba i planovima u bližoj budućnosti.

Autor i fotograf: Goran Štrbo

Ko je Cannot?

Ana: Moja malenkost, Uroš, Voja i Aca.

Od 2004. ste prošli nekoliko promena u sastavu benda i muzici koju svirate. Kako je izgledao Cannot 2004, a kako 2011?

Ana: Te 2004. godine je to još uvek bila samo ideja. U to vreme smo to bili Uroš i ja, bend se prvo zvao Ortega, pa Riljaž, nazivi su se menjali kao i ekipa sa kojom smo radili. Tri bubnjara, trojica basista, bilo je dosta promena postave, ali je u središtu bilo uvek dobro druženje i prijateljstvo, kao i ozbiljan rad. Ni danas nije ništa drugacije, još uvek vrlo ozbiljno shvatamo ovo što radimo, a dobri odnosi u bendu su još uvek na prvom mestu.

Ti i Uroš ste ranije vec svirali zajedno. Koliko je to bilo znacajno u kasnijem radu sa Cannot-om?

Ana: Jako je važno. Uroš i ja se poznajemo najduže, Voja i ja smo drugari iz kraja još od malih nogu i to je dosta znacajno za rad benda. Ali, u poslednje, otprilike, cetiri godine koliko radimo u ovoj postavi, uspeli smo da napravimo dosta kompaktnu skupinu. Tu ‘ja’ nije u centru pažnje. Za kreativni rad u grupi je neophodno da se potisne ego i da se zajedno stvara. Takav rad te uci kako u životu da funkcionišeš u grupi.

U poplavi žanrova i fuzija pravaca, gde se danas nalazi Cannot?

Ana: Mislim da se ne treba ograničavati u tom smislu. Svi pojedinačno slušamo razne muzičke žanrove i to sve ukupno čini i našu muziku. Tu ima i grunge-a, metala, punka i tona nekih pravaca, čak i na neke momente i drum’n'bass-a. Danas ti je toliko muzike ponuđeno na internetu, da je po mom mišljenju pomalo besmisleno ograničavati se. To je i jedan od razloga zbog čega pišem/pevam na engleskom, jer tako može da me razume i neko u Skandinaviji ili Japanu, bez obzira kojeg je žanra ta muzika.

Već smo pomalo navikli na pojedinačnu, pa i kolektivnu apatiju scena u Beogradu. Kako se vi snalazite u tome? Postoji li zdrava scena u Beogradu/Srbiji?

Aca: Zdrava scena apsolutno ne postoji. Ljudi ovde na koncerte ili svirke manjih bendova idu samo ako su to bendovi njihovih prijatelja. Možeš da skupiš dva ili tri benda, da organizuješ svirku, ali će tvoj koncert odslušati samo tvoji prijatelji kako treba, ostali će samo omirisati priču i otići. Neću da kažem da ljudi nemaju stpljenja za manje bendove, ali ovde prosto nema kulture slušanja novih bendova ili generalno odlazaka na koncerte. Ljudi to jednostavno ne rade, bar ne onoliko da bi postojala funkcionalna scena.

Ana: Problem je što danas svako želi da ima bend, želi da piše, da se bavi fotografijom i zbog toga danas imaš masu stvaralaštva pa i jako mnogo muzike nekako prosečnog kvaliteta, a time se stvara prosta prezasićenost. Ljudi odu na poneki koncert, da, ali želja da to rade često, da čuju nešto novo, ostaje negde ispod te hiperprodukcije.

Godina 2011. počela je dosta turbulentno po pitanju kulture, muzike. Dosta klubova sa prefiksom ‘kultni’ su bili prinuđeni da privremeno, delimično ili potpuno zatvore vrata. Da li je to znak da treba pakovati kofere ili je još uvek moguće svirati u Beogradu?

Ana: Još uvek ima nekih mesta gde je moguće organizovati koncert. Mi sviramo maltene gde god da nas pozovu ili gde god možemo da organizujemo svirku. Ipak, mislim da je jedini način da bend odavde opstane, da svira što više je moguće izvan Beograda. Da se ljudi iz regiona povezuju i da sarađuju koliko im je to moguće. Makar i najgori andergraund je bolji nego ništa ne raditi. U jednom intervjuu me je novinar iz Crne Gore pitao zbog čega bendovi iz Beograda nemaju problem da sviraju svuda van Bg-a, a ne zovu bendove u glavni grad. I to je jeste tačno, ali i tužno. Svi znamo da je to problem jer ne možes na primer biti siguran da li ćeš moći da im otplatiš putne troškove i to je hendikep za saradnju sa tim bendovima. Mi se trudimo da nadvladamo problem nedostatka prostora za koncerte, pa često pravimo svirke ovde kod nas u Bigzu. To stvarno bude jako lepo i time se makar malo doprinese sceni i pomogne ljudima koji žele da je održavaju.

U novembru prošle godine ste promovisali svoj prvi album 3:33. U igri je bio i izdavač iz inostranstva. Da li ste ciljano odabrali da prvenac bude DIY lokalna izrada, ili su okolnosti privremeno presudile?

Ana: Prvi album smo ciljano radili u DIY duhu. Za drugi album mislim da ćemo se ipak odlučiti za nekog izdavača, mahom zbog distribucije tako da taj album dođe do većeg broja ljudi. Mislim da za početak treba što više šerovati, raditi koncerte i tako promovisati album i uopšte bend.

3:33 je planiran za besplatno preuzimanje. Da li su free mp3 i koncerti jedini način da se bend danas čuje?

Ana: Poslednjih deset godina stvari su se dosta promenile i mislim da skoro nema potrebe za distribucijom diskova. Bend može da prodaje diskove na koncertima i uvek će se naći neko dovoljno entuzijastičan da kupi disk, jer mu se koncert dopao ili želi da podrži bend. Ali je došlo vreme u kojem ne samo nove generacije, već gotovo svi slušaju pretežno mp3 kod kuće. Najbolji način da se promoviše bend je da se okači free mp3 na net. Neko to skine, presluša i odluči da li će doći na koncert da čuje bend.

Album je DIY eko izdanje. Kako je izgledao proces DIY izrade?

Ana: Ideja eko izdanja je došla iz najboljih namera da se omot radi od recikliranog papira. Nažalost, cifra izrade je time skočila čak tri puta, tako da na kraju nije bio onoliko eko koliko smo to želeli. Ideja nam je bila da se u izradi omota ne koristi nikakva plastika, da sve bude od prijatnih i eko materijala i naravno sa diskom unutra. To je nažalost samo delimično uspelo. Sa strane dizajna smo želeli da napravimo nešto privlačno, nešto što skreće pažnju i mislim da je to dobro prošlo. Dobili smo dosta pohvala i, osim što nam eko pristup nije bio u potpunosti dostupan, jako smo zadovoljni celim paketom.

Da li je DIY na ovim prostorima nužda obespravljenih ili luksuz kreativnih? Ili nešto treće?

Ana: Ako nešto zaista voliš, onda ćeš sve učiniti da to i ostvariš. Možeš imati nesreću da živis u zemlji u kojoj nema menadžera, skauta, promotera koji će uraditi taj deo posla za tebe, ali sa druge strane i takva pomoć može da bude loša jer ces brzo shvatiti da i tu postoje pravila igre i da te i oni uslovljavaju. Tako da mislim da čak i ovo što mi imamo nam daje više luksuz kreativnosti, jer mi možemo zaista da izrazimo ono što želimo bez uslovljavanja odozgo.

Tekstovi vaših pesama su pisani na engleskom. Da li je muzička scena u Beogradu danas podeljena po dihotomiji engleski-srpski?

Uroš: Definitivno. Ali, ja to donekle i razumem, da postoji taj jaz i zbog čega dosta bendova radi tekstove na sprskom. Kada pucaš na tu stranu, na taj tip publike, kada imaš dobru muziku i dobre tekstove i kada su ti tekstovi još na srpskom, onda je mnogo lakše ljudima približiti tu muziku. Ljudi mogu da se identifikuju sa pričom koju im pricaš, iz starta razumeju tekst i laške pamte bend koji slušaju, na primer na radiju u kolima. Da bi neko zaista razumeo tekst na engleskom, a da to nije neka pitka tra la la priča, mora jako dobro da zna jezik. Da bi ga još i percipirao iz nekog svog ugla mora zaista da vlada tim jezikom. U Srbiji, logično, najviše ljudi govori sprski i on ce u muzici uvek imati veću prođu.

Ana: Postoji dubok jaz između bendova koji pišu tekstove na sprskom i onih koji rade na engleskom. Mi nemamo mnogo problema zbog toga jer se trudimo da sviramo sa što više različitih bendova, jer ti to zapravo daje mogućnost da što više ljudi čuje tvoju muziku. Mislim da se tu ne treba ograničavati. Ipak, kada bih sada prevela tekstove na srpski ili počela da radim nove pesme na srpskom, to jednostavno ne bi bilo to. Samo je pitanje koji način izražavanja ti odgovara i toga se treba držati. Mada, jednom prilikom prošlog leta kada sam najavljivala neki koncert, Vlada Jet mi je rekao ,,Ma daj kreni da radiš tekstove na sprskom, nema ti svrhe to na engleskom, sve je to kul, ali nećeš tako mnogo postići ovde”.

Da li zbog tih stvari imaš ponekad utisak da si vazemaljac zato što pevaš na engleskom?

Ana: U suštini nemam, iz razloga što volim to što radim. I inače težim tome da se ne opterećujem previše time šta drugi misle o stvarima koje radim. To mi je postalo već nešto kao životni moto, da barem pokušam da se ogradim od takvih stvari. Treba slušati svoje instinkte, svoj osećaj i ne dozvoliti da ti tržiste diktira kreativni proces. Ako se nekome usput to još i dopadne, ako neko to prihvati odnosno percipira na neki svoj način, onda je to samo još jedan plus na prvom mestu za bend, a onda i za mene. Ja pišem na engleskom jer mi taj način izražavanja odgovara, pravim muziku onakvu kakvu želim. Bez kompromisa!

Kakvi su vam dugoročni planovi. Da li planirate koncerte po Srbiji ili u inostranstvu?

Ana: Cilj nam je da snimimo sto više materijala, da napravimo spotove, da šaljemo preko interneta na što više adresa, da što više ljudi čuje za nas i da sviramo što više koncerata preko. Stekli smo dosta kontakata već i to će nam biti od velike pomoći. Nažalost, ja još uvek moram da budem menadžer benda, volela bih da mogu više vremena da provedem praveći tu muziku, nego baveći se organizacijom i bukiranjem. Ali, trenutno je tako i neko vreme ćemo raditi na taj nacin, dok malo veći broj ljudi ne čuje našu muziku.

U planu je neko novo izdanje?

Ana: Imamo dosta novog materijala, pesama u nastajanju na kojima već uveliko radimo. Ja na jesen idem u Norvešku na nekoliko meseci i kada se vratim počinjemo da pripremamo materijal za sledeće izdanje. U radu na prvom albumu smo kroz rešavanje brojnih problema stekli važno iskustvo. Naučili smo važnu lekciju, kako se neke stvari rade i kako mi neke stvari želimo da radimo.

Gde je Cannot 2021?

Ana: Cannot je dugoročna investicija. Mi svi volimo da sviramo i sa drugim ljudima, bili to full time bendovi ili sešni bilo koje vrste. Ipak, mislim da je ono što nas drži zajedno i čini bend jakim upravo to prijateljtsvo, druženje na probama i zajednicki kreativni rad. Ja prosto verujem u to i samim tim mislim da Cannot 2021. može biti samo bolji!

Razgovarao: Saša Dragojlo

Blokovskog (www.blokovski.rs) sam prvi put čuo negde oko 2005. godine. Odmah mi je privukao pažnju nenapadnim vokalom, obradom tema na veoma apstraktnom nivou, što nije čest slučaj na našoj muzičkoj sceni, i tekstovima u kojima se dosta pažnje obraća  na kompleksnost samog rimovanja. Jedan je od osnivača nezavisne rep etikete Carski Rez i njen najaktivniji član. Iza sebe ima nekoliko projekata koji su, većinom, dostupni za besplatno preuzimanje sa interneta. Neki od njih su i štampani i prodavani posredstvom samog Carskog Reza, što je i jedna od svrha nezavisnog izdavaštva.

O samom nastanku Rezača i njihovom značaju, Blokovski kaže: ,,Carski Rez (www.carskirez.com) je nastao iz nedostatka uslova da se bavimo onim čime želimo, na način koji nam  odgovara. On je za mene, pre svega, ekipa dobrih ljudi, svaki čudan na svoj način, sa sličnim shvatanjem o tome kako se baviti onim što te ispunjava. Na hip hop karti Srbije, tu smo negde, na vidljivom mestu ako znaš da čitaš karte kako treba.”

Što se tiče ulaska u hip hop vode, tvrdi da se desilo spontano. Još od osnovne škole neki vid repa i rimovanja je bio prisutan, kasnije se to prenelo na druge sfere, da bi  se na kraju sve sklopilo u hip hop formi. Svoj hobi je prvi put podelio sa javnošću 2003. godine, a 2005. je izdao album prvenac pod nazivom Čekanje je mučno. Od tada svake godine izbacuje bar po jedno izdanje, solo ili u saradnji sa drugim reperima.

Smatra da hip hop pruža velike mogućnosti za kreaciju.

,,Jedinstven je po slobodi u izražavanju. Lirički je sigurno najširi muzički pravac, možeš se dotaći bilo koje teme, najrazličitijim pristupima, a da ne moraš da izlaziš iz okvira žanra. Poseban je po kreativnost koju emsi nosi kao tekstopisac i strukturi kojom se izražava. Dobar reper ima beskonačne mogućnosti da se zabavi uz hip hop ritmove i pronađe nešto novo, sveže.”

Kajblo Spirit (još jedan, bivši, rep nadimak Blokovskog) se dosta bavi ličnim temama u svojim pesmama. Medjutim, njegova specifičnost je to što te teme obrađuje na jedan nepatetičan način, gotovo prateći tok misli. To smatra svojom malom psihoterapijom. ,,Motivi su mi najrazličitiji, idem iz krajnosti u krajnost. Sve zavisi koja emocija me pokrene i šta izvučem iz nje do kraja teksta. Češće krenem u neko apstraktno, ne striktno tematski definisano pisanje, mada se desi i da prvo dobijem kompletnu ideju o čemu ću pisati, pa oko nje izgradim sve ostalo. Nema pravila. Za stil je karakteristično što poštujem jednako i priču i tehniku, a za sadržinu ne znam. Ja stvaram, vi tumačite.”

U pesmi ,,Svet za moje zidove”, kaže da nikad ništa nije radio zbog nekog cilja već tripa. Objasnio mi je šta pod tim misli. ,,Neke stvari radiš da bi posredstvom njih dostigao neki cilj. Znači baviš se muzikom da bi mogao lakše da nađeš dobru devojku, praviš gluposti da bi se dokazao u društvu, učlaniš se u stranku da bi dobio posao itd. Tako je od malena do starosti. Ljudi jednostavno rade to. Ako ti nije trip da radiš nešto, već ti je to samo sredstvo kojim ćeš dobiti nešto drugo, nemoj to da radiš. Ako ti se jebe, kupi kondome, ne gitaru. Jednostavno.”

Hip hop smatra umetnošću, a svoje uticaje vidi u svemu onome što je pogledao, preslušao ili pročitao. ,,Negde izmedju toga sam našao i izgradio sebe”, kaže Blokovski.

Pre nekoliko godina se preselio iz 64. bloka na Banovo brdo, što ga je značajno promenilo. ,,Uticalo je dosta. Nov život. Kao kad biljku presadiš iz divljine u saksiju, i onda imaš sve, a u suštini nemaš ništa. Žao mi je što sve to nisam uspeo da povežem kako je i kad je trebalo.”

Novi Beograd je relativno siromašna sredina, getoizirana, često se pominje u kriminalnom kontekstu, pa je na taj način i opisivana u većini hip hop pesama. Ipak, Blokovski to malo drugačije vidi. ,,Dodir sa kriminalnom pozadinom nisi mogao da nemaš u takvom okruženju. Pitanje je samo ko je kako kanalisao priču i gde ga je ona odvela. Nije mi strana tematika takvog ni života, a ni repa, volim da slušam to, samo meni je pisanje uvek bilo izlaz, nešto malo bajkovitije i apstraktnije. Možda nedovoljno ril za kao ulicu, ali smatram da sam podjednako hardkor na drugu stranu, onda kad dođeš gajbi i skineš pancir.”

U njegovim  pesmama je dosta izražena individualnost i nezavisnost. Prožimaju se i motivi prolaznosti i usamljenosti provučeni kroz dosta tajanstvene i delom hermetične stihove. ,,Odrastanje u čoporu izrodilo je samotnjaka. Uvek sam bio svuda i nigde. Situacija me je takvog stvorila ili sam ja stvorio takvu situaciju, ne sećam se više. Sada to nije ni bitno.”

Na muzičkom planu je zadovoljan onim što je uradio, pogotovo kada se uzme u obzir način na koji je došao do sadašnjeg statusa. Ističe da bi neko drugi sa njegove pozicije već bio ,,poznat baja”, sa razvijenom marketinškom pričom i promocijom, ali njega to previše ne zanima i ne opterećuje. Zanima ga samo kreativni deo cele hip hop priče. Najdraže sopstveno izdanje mu je Oblici od oblaka deo 1. , sa kojim se, kako kaže, sve prelomilo.

Životni moto mu je ,,ne mogu sada, sutra ću”, a na pitanje šta će kad  prestane da repuje i da li oseća bojazan da ne ,,završi ko šaban”, kao što je pomenuo Timbe na svom debi albumu, odgovara: ,,Baš smo sinoć sedeli u studiju i slušali Timbetov album posle snimanja emisije Samo Lagano Radio Show (samolagano.carskirez.com), i upravo sam se pozvao na te linije koje si citirao. Nije to misao koja se mota samo nama dvojici po glavi. Činjenica je da ako ostaneš bez ikog kome značiš, više ne postojiš. Još uvek imam dovoljno alternativa i ljudi u životu da ne osećam bojazan, mada je ponekad dobro da staneš i zapitaš se.”

Blokovski nije pobornik komercijalizacije hip hopa po svaku cenu. Pita se zašto hip hop uopšte treba da postane respektabilan u širim okvirima.  ,,Mene lično smara cela ta priča. Moraš na tv, u novine, pa marketing… bla,bla,bla. Zbog čega? Ovim se bavim, jer mi je dobro dok to radim. Ako me negde nema to je zato što ne želim. Široka je to tema, svako iz svog ugla posmatra šta su prioriteti hip hop kulture i kako bi  izgledao pravi put, a u suštini to je njegov pravi put kojim bi se kretao da može. Nemamo svi iste kriterijume, želje i razmišljanja ako se bavimo istom vrstom muzike, čak i ako se družimo. Mislim da je sve to nebitno. Ako se nekom ide u rijaliti, nek ide. Ako će u Grand, nek ide, nemam problem sa tim. Svoj put sam prokrčio i nemam nameru nešto mnogo dalje od ovog da idem. Ovde mi je dobro. Hip hop se širio pre nas, a i širiće se kad mi odemo.”

U narednih par meseci, kako kaže, trebalo bi da izadje i njegov dugo očekivani Prototip. Najavljen je kao album koji će zaokružiti celu priču koju stvara u poslednjih šest godina. Većinski vlasnik instrumentala na albumu je Kuer, kao i izvršni producent, a samo izdanje će imati 18 pesama. Posao u studiju je završen, ostaje samo omot, distribucija diska i ostali tehnički elementi.

U jednoj svojoj pesmi se šaljivo osvrće na svoju budućnost. Na pitanje kako sada sebe vidi u budućnosti, odgovara u istom stilu : ,,Ne gledam, sve pare sam stavio na smak sveta 2012.”

Pre nešto više od dve nedelje našli smo se sa jednim od trenutno najpopularnijih srpskih bendova Svi na pod! ne bismo li saznali nešto više o njima i njihovoj muzici. Već prepoznatljiva dva lika Bojana Vunturišević, pevačica, i Petar Rudić, producent, zaduženi su za davanje intervjua u ime grupe. Uz stolnjak a la ,,XXXO” i muziku na kojoj bi nam pozavideli i realizatori emisije Mira Adanja Polak i Vi, želeli smo da saznamo kako Svi na pod! gledaju na sve što im se trenutno dešava. Uprkos mom pokušaju da postavljam svoja uredno složena pitanja jedno po jedno, Bojana i Petar su se raspričali odgovarajući na moja još nepostavljena pitanja. Prirodni, smireni i opušteni, neprestano su se međusobno dopunjavali ili čak upuštali u ozbiljnu muzičku raspravu. I iako ne znamo ni mi ni oni kada će izaći album, jer je sad sve u rukama izdavačke kuće B92, nastavljamo da nestrpljivo brojimo dane do njegovog izlaska. Za to vreme Bojana i Petar pričaju o slučajnostima, pukoj sreći ali i upornom radu.

Foto: Goran Štrbo

Razgovarala: Ana Eraković

Recite nam nešto o svojim počecima. Odakle si krenuo ti Petre, a odakle Bojana i kako je nastao Svi na pod! ?

Petar: Krenulo je iz jedne želje za stvaranjem i bavljenjem muzikom. Posle raspada mog prvog benda Mravi jednostavno sam osetio potrebu da nastavim dalje da se bavim tim ,jer sam smatrao da nisam rekao sve što sam imao da kažem. Počeo sam sam u svojoj sobi da komponujem. Shvatio sam da za jako malo para možeš sebi da kupiš jedan pristojan studio, samo je pitanje da li to želiš ili ne. Počeo sam da zovem prijatelje muzičare i uskoro je iz te moje sobice izašlo nekoliko hitova, a posle nekog vremena smo snimili čak i spot za jednu pesmu u saradnji sa Zoe Kidom koja je bila čak nekoliko nedelja prva na MTV Adria chart-u. Uskoro je usledio poziv za Refract festival 2007. godine i ja sam sakupio bend za dve nedelje. Međutim, bilo je jako teško složiti se jer su svi bili iz različitih priča, imali druge prioritete, a samo meni je ovaj bend bio prioritet. Posle tog i još jednog nastupa u velikoj sali SKC-a tražio sam rešenje kako da to potpuno zaživi. 2008. godine napokon se iskristalisala moja vizija kako bi taj bend trebalo da izgleda, a ekipa koja je 2009. nastupala u KC Grad održala se do danas.

Bojana: Želeli smo da se napravi čvrsto jezgro u bendu. Ali kad se vratim unazad, ideja za bend je postojala još 2000. godine. Tad je Petar, zajedno sa Goranom Miloševićem, koji je danas u bendu, Šobajom i  Kizom Radovićem napravio pesmu ,,Ona je zmaj’’. Ta pesma je bila potpisana kao Mravi, što je Petrov prvi bend, ali to nisu bili Mravi ni po zvuku ni po sastavu. Ta ideja je rođena 2007. da bi konacno počela da se realizuje za stvarno od 2009. godine.

Petar: Morao je da postoji taj čvrsti spoj i morali smo da nastupamo da bi ljudi čuli za nas. Jer bend može da vežba u svojoj sobi, ali ako ne nastupa taj bend i ne postoji.

Jednom si izjavio u jednom intervjuu da ste vi svi slični, da li slični po muzici koju slušate ili slični po muzici koju stvarate i želite da stvarate?

Bojana: Mi uopšte ne slušamo slične stvari, čak do te mere da teško podnosimo muzičke izbore ljudi u bendu. Recimo, ako bih sada krenula da puštam muziku sa YouTube-a, odmah bi palo prevrtanje očima. No, ni ja njima ne ostajem dužna. Ali, ta razlicitost, u tome je čar. Ja, na primer, danas ceo dan slušam Joy Division, dok Ivan (basista) sluša, na primer, Damira Imamovića, taj bosanski sevdah koji volim i ja ponekad da slušam. Petar sluša Stevie Wonder-a . Jako smo različiti, ali svako donese tu svoju različitost i onda ta različitost stane u 3 minuta naše pesme i skroz se komotno oseća.

Petar: Sve što slušamo, to je sve dobra muzika. I Joy Division i Damir Imamović su u principu na istoj strani.

Bojana: Jer u svakoj muzici ti možeš da nađeš lepu emociju i poruku, pa čak i u narodnjacima.

Album je završen. Vi već imate hitove i jasno je već da album neće biti konceptualan već skup hitova koje je trebalo uobličiti da postanu celina. Da li je uopšte bilo potrebe za albumom?

Petar: Ja nikada nisam imao nameru da se objavi album grupe Svi na Pod!. Postojala je ideja da se jednog dana okači za besplatan download, ali da se štampa disk i radi distribucija, to nikako nije bila naša namera. Ta naša nenamerna strategija je prouzrokovala aktuelnost i mi smo bez ikakvog izdanja imali već 6-7 singlova koji su se vrteli i ljudi su znali za te pesme, pisali su nam mejlove sa molbom da im šaljemo pesme ili kažemo gde mogu da ih skinu. Onda smo napravili taj čuveni koncert u Domu omladine 6. aprila koji je bio prepun iako nismo imali ni izdanje ni spot, već samo reklamu i podršku. Odjednom ljudi skaču i znaju svaku pesmu, iako smo mi bend koji je tad postojao praktično godinu dana. To je bilo neverovatno. Ja bih voleo da kažem kako je to sve zbog toga što ja pravim mnogo dobru muziku, ali sam svestan da je to samo stvar momenta, energije u datom trenutku, ljudi koji su se našli na tom mestu i singlova koji su se vrteli na radiju. To je moglo svakom da se desi. Naravno, verovatno da u našoj muzici postoji i kvalitet, jer dobijamo pohvale od starijih kolega i maksimalno se posvećujemo muzici.

Vi niste dakle ni imali nameru da snimite album, pa samim tim ni strah da će pesme da se istroše i izvrte?

Bojana: Mi uopšte nismo imali nameru da snimamo album. Nakon nastupa u Beogradskoj Areni (kao predgrupa bendu Air) sve su oči bile uprte u nas i tad smo prvi put čuli pitanje ,,Kad će album?’’ i to ne jednom već milion puta. Praktično smo bili primorani od strane medija da snimimo album. U međuvremenu su se neki ljudi uključili u celu priču, pa ne radi samo nas sedmoro koliko nas je na bini već imamo ljude iza sebe i svi zajedno radimo na Svi na pod! priči. Oni su nas takođe na neki način gurali u tom pravcu snimanja albuma. Da smo se pitali ja, Petar i ostali, ne bismo nikad izdali album već bismo ga samo okačili na internet, jer ko danas kupuje diskove?

Ipak neke pesme kao što je ,,Bugi Vugi” još uvek ne mogu da se nađu na internetu.

Petar: Mi ne znamo ništa o pesmama koje su dostupne na internetu. Primetili smo samo da postoje neki demo snimci.

Bojana: Nastupali smo u Užicu i devojka u publici je pevala sa nama pesmu koju mi nikad do tad nismo ni snimili. Nije mi bilo jasno odakle je zna i ona mi je poslala neku prastaru demo verziju koju je našla na internetu. Čuli smo da se u Crnoj Gori već prodaje naš prvi album. Ljudi nam često pišu preko Facebook-a, traže pesme i mi smo svima poslali naše aktuelne singlove.

Da li mislite da u Internet vremenu u kom živimo uopšte ima smisla čuvati pesme za sebe?

Petar: Ne. Distribucija intelektualne svojine je najbitnija, jer želiš da što više ljudi čuje za tebe. Distribucija je jako bitna karika. Ja želim čoveku koji dođe na koncert da priuštim maksimalno uživanje. Sve što čovek skine kod kuće može da sluša bilo gde, ali ako mu prirediš nešto drugačije on će doći i sledeći put. Svi veliki bendovi poput Gorillaz ili Massive Attack svoje koncerte baziraju na tom audio-vizuelnom doživaljaju. Pošto danas muziku i mp3 ne možeš da naplatiš, jedino što možeš da naplatiš je taj šou koji ćeš napraviti. Kako ćeš dovući te ljude na koncert? Tako što ćeš biti najbolji – najbolje ćeš zvučati i najbolje ćeš izgledati.

Vi ste veoma koncertno aktivni. Da li mislite da koncert kao vid promocije benda ima istu važnost kao i pre, sada kada svako može da nađe muziku koja ga interesuje na internetu?

Bojana: U našem slučaju da. Koncert je nešto zbog čega radimo. Mislim da su naši najveći plusevi bile festivalske svirke, jer su nas tu slušali ljudi koji su to želeli, ali i oni koji su bili ,,primorani’’ na to. Oni koji su želeli bili su srećni da nas čuju uživo, a ovim drugima smo priredili malo iznenađenje, jer mi uopšte ne zvučimo uživo kao na našim snimcima. To su nam čak Slovenci zamerili u jednoj recenziji. Rekli su da se uživo vidi da smo dobar bend u nastajanju, ali na snimcima zvučimo mnogo labavije. Mi smo prošle godine održali oko 25 koncerata i sad smo uvežbani i zvučimo kao sat.

Kako ste se proveli na turneji Nu Sound of Belgrade po zemljama bivše Jugoslavije?

Petar: Naporno, ali prelepo. Smorili smo se kad smo shvatili da u jednom trenutku moramo da krenemo kući, da ovo neće trajati večno.

Bojana: Vidiš kakva smo zemlja bili i smoriš se. Bilo je veoma naporno, nismo spavali. Meni je bilo najbolje u  Ljubljani i u Sarajevu, a u Zagrebu me je već malo sustigao umor. Koncerti su bili puni.

Petar: Milan Lučić, direktor Doma omladine, je rekao da je ovu turneju prodao naslov Nu Sound of Belgrade, pogotovo u Ljubljani. Tamo niko ne zna za Svi na pod!, Zemlju gruva i SevdahBaby-ja, ali vole Beograd. Opet nenamerno mi smo sa sobom poveli i Vladu Divljana. Pošto smo snimili pesmu sa njim (,,Zvuk ulice’’), a Vlada je veliki kralj pozvali smo ga sa nama na turneju i on je pristao.

Kakvo je stanje na pop sceni u tim državama? Koliko su njihove nove scene bolje ili lošije od naših?

Bojana: Hrvati imaju Lolobrigide koje su uzele MTV nagradu, Bosanci imaju Laku koji je uzeo MTV nagradu, a mi imamo Van Gogh i Aleksandru Kovač. Po žanrovskom opredeljenju, meni se više dopadaju Laka i Lolobrigide. Njihov zvuk je moderan, a donekle i mi takvom zvuku težimo.

Petar: Postojao jedan hrabar ali neuspeo pokušaj da se napravi nova scena u Srbiji. Ti mladi ljudi su dobili svoju šansu na neki veštački način, probali su da je iskoriste, ali je nisu iskoristili do kraja. Njima se nije desio taj tzv. kosmički momenat koji se desio nama. Tu moram da citiram Dragana Ambrozića iz jednog teksta u Vremenu gde je on naglasio da su možda rečenice nas i bendova koji su se pojavili poslednjih godina različite ali da pričaju o istim stvarima. I mi i Repetitor i Stuttgart Online pevamo o nekim svakodnevnim stvarima koje nas tište, smaraju, koje nas čine srećnim.

Bojana: Oni se bave rokenrolom. A Dragan Ambrozić kaže da je ipak potrebno da malo više vremena prođe da bi takva muzika sazrela i da bi njihova poruka došla do većeg broja ljudi. Mi smo pop, a pop je aktuelan sad i u ovom trenutku i traje koliko i spot na  YouTube-u, pa imaš konstantan pritisak da uvek radiš. Ne zna se kome je lakše, a kome teže, da li njima ili nama. Ali mi pričamo iste priče samo koristimo druge rečenice. Sve nas tišti beda s tim što oni bedu pokazuju na neki svoj način, a mi kroz neki glamur koji je ustvari došao sa pijace.

Petar: Ja bih voleo da objasnim da ovo što mi sviramo uopšte nije pop. Ja ne znam odakle je to poteklo.

Bojana: Ali jeste pop. I Talking Heads su pop.

Petar: U redu, ali treba napraviti razliku između popa i mejnstrima.

Mislim da smo mi zemlja koja je željna dobrog kvalitetnog popa.

Bojana: Mi smo željni dobre pesme, koja ima strofu i refren. Željni smo kompletne pesme koja pored refrena i strofe nosi poruku.

Petar: Imali smo tu pank revoluciju 70-ih i 80-ih iz koje je nastao taj novi talas i dobri pop bendovi su nastajali upravo iz te situacije. Eto na primer Blondie, koji su bili čistokrvni pank, ali su našli producenta i postali su pop. Mislim da se i kod nas dešava neka slična situacija, ali samo na mikro nivou. Ovde je sve toliko nestabilno da ne znaš za šta da se uhvatiš, odatle taj strah i nedostatak samopouzdanja kod mladih muzičara.

Da li Svi na pod! pretenduje da postane mejnstrim, koji je vaš plan?

Bojana: Mi nemamo nikakav plan. Jedini plan koji imamo i koji će se realizovati ovih dana je ulazak u studio i rad na novim pesmama, a sve to u cilju održavanja velikog koncerta u Domu omladine.

Petar: Nama se jednostavno desilo da smo postali aktuelni u jednom trenutku i evo sad sedimo i dajemo intervju. To je sve jako čudno. Kad pomislim gde smo svi mi bili pre dve godine, a sada dajemo intervju jer imamo kao nešto važno da kažemo. To nekome imponuje, a meni je sve jako interesantno i želim da vidim šta dolazi posle.

Vi ste došli u poziciju da vas, da tako kažemo, vole svi. Imate li objašnjenje kako je došlo do toga?

Bojana: Mislim da je pre svega zbog toga što muziku nismo shvatali nonšalantno i kod nas u bendu svako zna šta treba da radi. Uvek smo bili umereni, nismo imali predrasude, nismo pravili gluposti, sve smo odrađivali na vreme, sa svakim sarađujemo i pri tom pristupamo sa ogromnom dozom poštovanja. Nismo bili bahati na koncertima, dolazili smo na vreme, slali smo rajder liste što niko od naših bendova ne radi i rajder liste ne bi trebalo da govore šta će ko da jede i pije već šta nam je od opreme neophodno. Sve što smo radili bilo je u službi muzike.

Petar: Radimo kao što bi radio neki veliki bend.

Bojana: Bavimo se muzikom. Mene su na primer zvali u jednu emisiju da kuvam što meni ne pada na pamet.

Petar: Mislim da je to sve posledica jednog velikog i temeljnog rada. Ništa nećeš uraditi ako digneš sve četiri u vis i čekaš da ti padne s neba.

Bojana: I ako digneš nos u vis, takođe.

Petar: Ne smeš da se bahatiš u životu. Moraš da razmišljaš o tome šta ćeš ostaviti iza sebe. Zbog tog osećaja ispunjenosti jedino vredi živeti i raditi. Bitno je da te ono što radiš ne smara i ne guši, jer čim osetiš da te guši nemoj više time da se baviš, jer život je prekratak. Mi sad samo hvatamo naš trenutak i želimo da ga iskoristimo.

Ko su gosti na albumu?

Bojana: Od gostiju na albumu tu su Osman iz Multietničke atrakcije. Osman se super uklopio. On je gost na pesmi koja nosi naziv ,,Lopovska”. Tu je Zoja Borovčanin, naravno i Vlada Divljan, ali i razni instrumentalisti sa scene: Vladimir Mladenović gitarista grupe Ab re, Nebojša Zulfikarpašić, Vukašin Marković iz Irie Fm – a…

Petar: Ne volimo da čuvamo pesme za sebe, volimo da ih delimo već u njihovom nastajanju kako bi što više ljudi učestvovalo.

Hoćete menjati pesme koje smo čuli, hoće zvučati drugačije na albumu? I da li ćemo i na albumu slušati sve već nama poznate pesme?

Bojana: Samo je ,,Zlato” promenjeno, dosnimljeni su gitara, bubanj i vokal.  Na albumu će se naći i ,,Ćao Nevena” sa Zojom Borovčanin. One pesme koje nećete imati priliku da čujete na albumu su našle svoje mesto na nekim drugim izdanjima, poput ,,And more” koja se nalazi na kompilaciji Jutro će promeniti sve. ,,Danas nije juče” je svoje mesto našla na nekoj francusko – srpskoj kompilaciji, ali i na albumu Zemlje gruva u interesantnom Fela Kuti aranžmanu. Jedino,,Čarobni limun” ostaje u etru.

Ko će raditi omot albuma i kako je bilo na snimanju spota?

Bojana: Omot će raditi Igor Oršolić. Spot  za ,,Ušće” je rađen 6 meseci. Snimićemo još jedan spot pred sledeći koncert, Igor već ima neke ideje. Ali kada govorimo o tom vizuelnom identitetu benda ne smemo izostaviti estetiku Pull My Daisy ekipe koja je, takođe postala naš zaštitni znak.

Koje je vaše rešenje za promenu trenutne situacije na muzičkoj domaćoj sceni?

Petar: Uvek je neka situacija i neki problem, ali je i uvek vreme da se učine prave stvari. Uvek treba učiniti nešto dobro za sebe i onda ćeš biti dobar i ljudima oko sebe.

I na kraju poruka za Novu godinu…

Petar: Sve što zamisliš možeš da realizuješ za godinu dana, ako se fokusiraš i ako si rešen.

Napomena: Intervju sa Eufratom i Mikrijem je radjen posle njihovog nastupa na Trenchtown-u, oko pola tri ujutru. Poznati su kao ,,problematični” sagovornici. Pauze u tekstu su mahom prouzrokovane upadicama nepoznatih ljudi sa strane ili ekstremnijim skretanjem sa teme.

Razgovarao: Dušan Filimonović

Fotografija: Goran Štrbo

Posle tri godine od Tačno u prepodne prva stvar koju moram da vas pitam je – gde ste nestali, šta se dogadja?

Mikri: Nismo nestali, samo izdavači ono, stvarno, ne postoje dobri u ovoj zemlji tako da stvarno nismo u fazonu da izdajemo album i ono, spremio sam tri projekta, imamo prti bee gee novi, tako da cekamo da ovi ostali ispucaju ono što imaju pa onda mi da se pokažemo i da pobedimo kao i uvek.

Eufrat: Imamo novi album ali ne možemo to tako da distribuiramo, moraju ljudi malo da se zažele, to ti je ono čisto to, ložimo se k’o kurve

Mikri: Nemoj da psuješ

A gde je onda tu rešenje sa izdavačima, tj. da li…

Eufrat: Moraju da nam daju pare!! Ne vredi, nema, niko ne kupuje, izdavači prodaju maglu,

Mikri: Slaba je industrija, brate

Eufrat: Nastupi! Izdaš album, imaš folder na nečijem kompu i na osnovu tog foldera ponovo nastupaš. To je jedina budućnost muzike ovde; realno, kad bolje pogledaš niko ovde neće da kupuje muziku, ali ti time kupuješ svoje nastupe, time daješ do znanja “e, imam nešto novo da kažem, dodjite na naš nastup, tu nam dajte pare, jer ako date izdavaču mi nemamo ništa od toga.’’

A gde je onda Prti BG, da li sebe vidite kao underground u tom slučaju?

Eufrat: Nama je drago što nas ne pušta B92, što nas ne pušta niko od televizija. Meni je Moskri jedanput rekao: “Prvi put kad nas puste na nekoj do jaja televiziji, mi smo završili.” Ne smemo da dozvolimo da nas neko pusti na TV-u.

[Pauza]

Pošto je situacija takva što se tiče izdavača i svega, gde vi onda vidite poziciju Prti BG-a na celoj toj sceni. Kako jedan tako underground bend koji, iako nema izdanja koje biva medijski propraćeno ima toliku količinu ljudi ili toliko ime koje prati bend, gde je zapravo onda tu vaša pozicija?

Eufrat: Ja mislim da je ovo najbolji status koji mi trenutno imamo, ja bih voleo da je ovako stalno. Znači, to što si ti sad sve rekao, da je uvek tako. Jer ako krenu da se zalažu za nas neki eminentni umetnici, neki eminentni ljudi u estradi, tu smo već otišli u kontru bez obzira što mi to nećemo. Mi moramo da budemo i dalje glas ortaka koji nemaju nadu, jer ovde, u ovoj zemlji je tako da moramo da podržimo te ljude. A svi ti oratci koji su u najgoroj situaciji su carevi. Svaka čast onima koji uspeju da naprave sebi posao, oni su na drugoj strani; ali mi smo tu, zalažemo se za te gotivne likove, bez obzira što nemaju te društvene skilove, to su gotivni ljudi. Znaš, ako si car, naš si drugar. [smeh]

Kakav je prijem u manjim gradovima po Srbiji?

Mikri: Situacija je takva da da nema puno koncerata, svaki drugi grad koji nije Beograd, Novi Sad ili Niš ma neku standardnu grupu ljudi koji dolaze na koncerte. Sumnjam da će se se taj broj povećati, da će biti bolje poslovanje. Ali tako je, kako je, ne žalimo se. Ljudi nas prihvataju svuda, ponekad je u manjim mestima bolje nego na nekim koncertima u Beogradu gde nam je došla ekipa. Tako da nema pravila.

Kako po vama izgleda domaća hip-hop scena 2010-e godine?

Eufrat: Svaka čast svakom ko snimi pesmu. Svi znamo da to snima samo zbog..

Mikri: To znači da radi to iz čiste ljubavi.

Eufrat: Ko god snimi rep pesmu, svaka čast care!

Da li mislite da situacija može u dolazećem periodu bilo kako da se promeni, tj. koliko vidite da klinci celu tu priču guraju sa tom nekom strašću, a ne sa idejom nekog singla ili…

Eufrat: Vidi, ja se plašim klinaca brate, zato što imamo klince koji dolaze da završavaju koks i kazu: ,,Evo, imamo u kolima Cecu i Prti BG”. Imamo hibride, klince koji su puni energije, ubiće nas, znaš, samo zato što smo im do jaja. Doćiće i ubiće nas k’o Džona Lenona…

[Pauza]

Interesuje me kakvi su vaši planovi za dalje, konkretnije što se tiče tih albuma, da li planirate da…

Sve planiramo i sve ćemo da uradimo, ima da bude ludilo.

Za kraj – koji su vaši uzori? Čisto, možda neko bude čitao intervju i bude hteo da skine sa neta..

Mikri: …ne znam na koju osobu da se … stvarno ne bih mogao da izdvojim jednu individuu, svakoga dana menjam se iz jedne ličnosti u drugu. Jednog dana slušam jednu vrstu muzike, drugog dana neku drugu. Stvarno ne mogu da izdvojim jednu individuu.

Bvana -uuu House of Pain, Cypress Hill, Redman, ——–, def squad, Busta, Wu Tang, Biggie…

Eufrat: Uzori su mi neki drugari iz kraja koji su završili već petnaesti put po kilo-dva kokaina i zaradili pare. Šalim se, uzori – Redman, Snoop..

Frontmen kultne beogradske grupe Darkwood Dub, Dejan Vučetić, u prijatnom okruženju Palićkog parka za vreme Trenchtown festivala priča o tome kako izgleda biti i opstati na sceni dvadeset godina, koliko je bitno izboriti se za slobodu u stvaranju i šta se nalazi iza naziva novog albuma Jedinstvo.

Razgovarao: Dušan Filimonović

Fotografija: Goran Štrbo

Prešli ste više od dvadeset godina postojanja u manje-više istoj postavi, u čemu je tajna uspeha s obzirom da je to relativno retka pojava na ovim prostorima?

Dejan: Nije pitanje uspeha, to je stvar izbora više da li ćes ti da ostaneš da saradjuješ, s kim ćes da saradjujes, na koji način. Mi smo od početka izabrali demokratski princip, da sve delimo na jednake delove, i dobro i loše. Mislim da je to u startu bilo dobro polazište, a ostatak je činjenica da smo na vreme izneli sve probleme koji mogu postojati, kao što je sujeta ili neka važnost – hijerarhija, to su sve bitne stvari; svako naravno ima svoje mesto ali uopšte ne vodimo računa da li je neko manje ili više bitan, jer su svi podjednako važni za bend, i možda najviše od svega želja i ljubav prema muzici, to su osnovni razlozi kako opstati u tom nekom smislu na sceni jer prolaziš kroz razne periode, i puno ljudi te sluša, pa te malo ljudi sluša, nebitno je, važno je da imaš neku svoju energiju koja pokreće ceo taj proces pravljenja pesama, a ono što bi svakom bendu trebalo da bude fokus je da odsvira što više koncerata, jer mislim da smo mi tu najpametniju stvar uradili kad smo se na to fokusirali.

A kada pogledaš unazad kako vidiš, gde se Darkwood Dub nalazi dve decenije kasnije?

Dejan: Ja mislim da nismo mnogo menjali poziciju, mi smo oduvek pokušavali da budemo svoji, nezavisni, u tom smislu da je naša odluka najvažnija što se tiče same produkcije benda, kada ćemo svirati, gde, šta, kako, kako ćemo objavljivati albume, koje pesme će biti singlovi, i tako dalje do najsitnijih detalja smo se od početka trudili da mi odlučujemo o tome, pošto mi radimo tu muziku, i mislim da je to naš najveći uspeh, gledano iz subjektivnog ugla, nismo se kompromitovali ni u kom smislu..

Da li je to razlog da već šesti album za redom izlazi za istog izdavača? Da li je u pitanju umetnička sloboda to, ili je to trenutno najbolja opcija?

Dejan: To je najbolja opcija od svih ponudjenih. Daleko od toga da smo zadovoljni saradnjom sa B92, ali mislim da smo sa njima imali najmanje nesporazuma. Ne znam kako će ubuduće biti. Opet, svi ti albumi su nekako izgurani, od albuma Život počinje u tridesetoj mi sve snimamo u svom studiju, to je u stvari deo produkcije koji je nama važan. Ne znam, možda i da su u situaciji, možda bi ovi izdavači bili agresivniji po pitanju uplitanja u naš rad, ali ne verujem, mislim da smo svim ostalim stvarima i delovanjem na sceni pokazali svima da uvek možemo da računamo na neku svoju publiku i da je svakome ko saradjuje sa nama najbolje da nas što manje dira, verovatno, ne znam. Nama u bendu je  u fokusu da sviramo dobre koncerte, da sviramo puno koncerata, i da realizujemo stvar od početka do kraja u našem studiju, od usnimavanja do miksanja muzike sve sami radimo, sve do post produkcije, što je super, to je iskustvo kompletnog muzičara.

Zašto se toliko malo bendova upušta da uzme stvari u svoje ruke sa strane snimanja i produkcije?

Dejan: Da, ali pre dvadeset godina je to isto bilo podjednako teško kao i imati svoj studio ili probati da naučiš nešto o produkciji, a ja sam ubedjen da sami muzičari ne samo da mogu da budu najbolji producenti, inženjeri zvuka, tonci, dj-evi, jer muzika je sveobuhvatna stvar, ako se dobro razumeš u jedan deo te oblasti, nećeš imati problema sa drugim. Na primer, verujem da svaki bubnjar ili gitarista može uspešno da se bavi elektronskom muzikom. Ali to je samo stvar ličnog izbora, osećaja te širine, šta ljude sve zanima a šta ne. Nas konkretno zanima rad u studiju puno, od samog početka, i nekako smo maštali sve vreme da steknemo uslove da imamo neograničeno studijsko vreme, odnosno da imamo svoj studio. Sada, kada se to ispunilo mi samo nastavljamo dalje taj svoj san da ispunjavamo tj. da snimamo i trudimo se da imamo redovnost, da svakog dana radimo, sad – koliko ostale mogućnosti dozvoljavaju, toliko se i mi bavimo muzikom.

Da li bi mogli da smatramo činjenicu da sami diktirate studijsko vreme nekom beneficijom? Oslobadja li stvaralaštvo?

Dejan: U kreativnom smislu je oslobadjajuće, ali kako god da okreneš ti dodjes do nekog deadline-a koji moraš da juriš, bez obzira da li to uslovljava tržiste ili sam sebi postavljaš. U nekom trenutku se nadjes u situaciji da moraš da žuris i da krpiš, da se snalaziš. Ta sloboda nije bez odgovornosti, mi svesno ulazimo u rizik da to možda ne ispadne baš najbolje, ali opet, zadovoljstvo koje dolazi posle, kada uspešno nešto završimo, kada uspešno isproduciramo album i zadovoljni smo rezultatom, to je nešto što je nenadoknadivo.

A šta krije Jedinstvo?

Dejan: Dosta nekog odricanja u korist opšteg dobra. Puno puta čovek mora da se povuče da bi sve leglo, i jednako moraš da paziš na to gde si ti u toj slici. Svako o sebi naravno. Jurili smo taj neki groove, najvažnija nam je bila atmosfera i osećaj na snimku; tako smo pravili selekciju. Shvatili smo u jednom trenutku da jurimo to nešto što je jedinstvo nas petorice, pri tom opet je i jedinstveno, to smo samo mi i niko drugi, tako ja doživljavam u kranjem slučaju svačiji kreativni rad.

Koliko ste se vratili improvizaciji? Znam da je na početku to igralo jako veliku ulogu i deluje mi da sa Jedinstvom taj duh vraća.

Dejan: Pa, mi stalno menjamo koncept rada, kao i uopšte, nekad pravimo konceptualne albume, nekada se više fokusiramo na neke druge probleme koji su podjednako važni što se tiče muzike, kao što su to aranžmani. Trudimo se da nekada uhvatimo celinu, a nekada radimo iz parčića, u zavisnosti od toga kakva nam je trenutna inspiracija i kakvi su nam trenutni tehnički uslovi, što je možda još više važno. Album Jedinstvo smo konačno imali priliku da snimamo u istoj prostoriji u kojoj i pesme nastaju, tako da smo tu negde objedinili, pošto je ranije bio stalno problem, uvek ideš kod nekog u studio. Onda smo u početku imali taj deo za miksanje, ali nismo imali gluvu sobu za snimanje i tako dalje, snalazili smo se, ali sad je nekako to konačno pa se možda i sam taj improvizatorski deo više čuje, što je super. I dan danas verujem da najbolja muzika izlazi iz improvizacije, iz jam session-a. Tako da mi session-e održavamo stalno, kad god se dohvatili instrumenata uvek jam-ujemo pa onda odsviramo neku pesmu ili radimo neke zadatke, ali nam je obavezan deo nekog filtriranja i opuštanja i zajedničkog usviravanja. A samo nastajanje pesama nikada, ja zaista mislim da nismo pravili pesmu tako što neko dodje i  kaže: ,,Evo, imam jednu pesmu, prvi deo ide ovako, drugi onako, treći onako..” Uvek smo se krpili nekako, jedan predloži nešto, drugi se prihvati toga, okrene, obrne.. Mislim da je to sve pre svega zbog našeg ličnog zadovoljstva jer svakog od nas uzbudjuje ta promena koja se dešava prilikom razmene muzičkih ideja, da tako kažem.

A koliko je dub-a ostalu u Darkwood Dub-u?

Dejan: Uvek, ali to ne treba pomešati sa terminom reggae, jer ja više dub doživljavam kao metod rada. A sama ta fokusiranost i fasciniranost studijom i mogućnostima manipulacije muzike u studijskim uslovima je nama danas podjednako uzbudljiva kao i pre dvadeset godina. Ljudi nas u pocetku nisu baš dobro razumeli kada smo imali taj stav Darkwood DUB, kao zašto DUB, jer su očekivali mozda vise reggae-a ili više karipske muzike ali nije to nama nikada i bila ideja, realno, od svih dub bendova ja najviše volim African Head Charge, a oni imaju mnogo više njujorškog fanka nego karipskog ugodjaja. Nije da nam je ta muzika strana, naprotiv, baš je volim, dub, roots dub, ali volim i sve savremene muzičke forme koje podrazumevaju tu studijsku nagradnju, korišćenje efekata, delay-a, toga uvek ima, i ima sve više i više, čini mi se, kao i u našem slučaju.

Kako gledaš na dubstep, kao novu inkarnaciju dub-a, jos elektroničniju, digitalniju i okrenuta više žurci u nekom electro smislu nego soundsistemima?

Dejan: Pa uvek je to bila namenska muzika, znači muzika koja se puštala na sound system-ima, ili se pušta danas na rejvovima, potpuno je svejedno, važna je namena. Ta originalna produkcija iz sedamdesetih, naravno da je nešto sasvim posebno. To što mi se i svidja u tim novim formama, kao što si pomenuo dubstep, je to što prihvataju princip, konkretno, delay procesor može na puno načina da se iskoristi i da bude efektan. Da imaš promenu subjektivnog percipiranja muzičke matrice, muzičkog prostora. Ja ceo život volim psihodeličnu muziku iz bilo kog doba i perioda da dolazi, tako i ovi novi žanrovi, uvek ima zanimljivih stvari. Pogotovo engleska scena, još od drum ‘n’ bass-a, pa preko dubstep-a to je sve manje-više ta neka priča dub-ovanja, samo na različitim BPM-ovima. Ali to je ok.

Koliko si upućen u novu srpsku scenu i, generalno, bendovima novijih generacija, da li ti je tu nešto zapalo za oko?

Dejan: Ima, ima puno, pratim tu mladu scenu, uvek sam i pratio jer su se retko dešavale neke, kako da kažem, bitnije promene; sad, ovaj novi talas bendova je obećavajući. Dobra stvar je to što se zadnjih godina dosta olakšala mogućnost da se snimi album, da se objavi album, mislim da je za svaki bend ponaosob od presudne važnosti u stvari koliko redovno svira koncerte, i probe naravno, koliko su marljivi. A posebno mi se svidja beogradski bend Ola Horhe, koji još nema album, treba da im izadje album ja mislim sad uskoro; oni su mi sasvim zanimljiva pojava, mislim da će to biti najbolji naš bend; meni su lični favoriti.

Pored činjenice da su elektronski instrumenti, sempleri, sintisajzeri, ritam mašine, čak i lap-top, korišćen tako, poprilično dostupni, zašto misliš da zapravo postoji toliko malo bendova trenutno na sceni u Srbiji koji mešaju elektronsku muziku sa tim gitarskim, energičnim pristupom?

Dejan: Pa verovatno ljudi nemaju dovoljno interesa, materijalnog interesa pre svega, da se bave tim poslom. Ljudi se late bavljenja muzikom kad završe fakultet, to može da bude malo kasno, ne znam. Mene lično elektronski instrumenti prilično raduju, kad god imam slobodnog vremena, ja se sam bavim pravljenjem muzike na laptopu. Ali opet, to je verovatno stvar ličnog izbora. Realno kad pogledaš, nema puno ni bas gitarista, ni gitarista, ni bubnjara.. Ima dosta ljudi koji sviraju u po nekoliko bendova, to je činjenica, ali šta da radimo, moramo da prihvatimo takvo kakvo je.

S obzirom da je prošlo evo već deset godina od tih promena, govorim sad isključivo o kulturnom aspektu, koliko – da li se uopšte promenilo na bolje, kako 2010. izgleda za scenu u Srbiji i šta misliš da donosi nova decenija?

Dejan: Generalno su svi bendovi više svirali devedesetih nego što je slučaj od dvehiljadite na ovamo. Zašto je to tako, ne umem da objasnim; moguće da ima veze sa stanjem duha društva koje je u tranziciji, koje manje pažnje odvaja na kulturu, više je na toj ekonomskoj strani. Ljudi su se mahom donekle zasitili malo – u stvari navikli su na festivale, tako da mislim da ne postoji Exit festival, u Novom Sadu se ne bi sviralo van Exit-a.. Ne znam, sad neću da tvrdim, ali možda je slična situacija u Subotici, u pogledu Trenchtown-a i svirke, ne znam da li ima van sezone, ali mi samostalan koncert u Subotici nismo dugo imali, isto tako u Nišu, zašto se to dešava; pritom spadamo u bendove koji mnogo sviraju. Mislim da nije problem u muzičarima, muzičara ima dovoljno, čak i da ih je duplo manje opet bi bilo dovoljno, ali malo ima ljudi koji dolaze na koncerte.

Za kraj, šta dolazi dalje za Darkwood Dub, posle Jedinstva?

Dejan: Mi sad upravo završavamo miks dve nove pesme, jedna od njih će biti singl, radili smo sada u saradnji sa MTV-jem muziku za njihovu humanitarnu kampanju za pomoć Haitiju, jedan američki pevač haićanskog porekla nam je gostovao, mi smo ga usnimili, smiksali, napravili pesmu pa sad to treba da se pojavi; i radimo na albumu tako što snimimo nekoliko tema pa to smiksamo, pa opet snimimo pa miksamo. Trudimo se u stvari da uvek pristupimo drugačije rešavanju problema ne bi li izbegli neku eventualnu smorenost, da nam ne dosadi, ne daj Bože.

Svi ljubitelji hip hopa znaju ko je bio Keith Elam poznatiji pod pseudonimom GURU (skraćeno od Gifted Unlimeted Rhymes Universal) i koliki je značaj imao na hip hop muziku i zajednicu. Ali ono što nisu znali je da se ovaj MC već duže vreme borio sa neizlečivom bolešću pa je nedavna vest da je u komi šokirala mnoge. GURU je to iz nekog razloga uspešno krio sve do 19. aprila kada je preminuo.

Poslednje pismo koje je GURU navodno napisao pre smrti zbunilo je mnoge i nateralo ih da posumnjaju u njegovu autentičnost obzirom da se zna da je Solar, novi Guruov producent, želeo prava na sve Gang Starr pesme iako je na njih prava ima DJ Premier. Medjutim, DJ Premier se u ovakvom trenutku nije upustio u svadju oko novca već je i sam napisao poslednji pozdrav svom dobrom prijatelju.

Mi nismo želeli da pišemo suvišne tekstove o ovom reperu već smo odlučili da objavimo intervju koji je leta 2006. sa njim uradio naš kolega Ivan Ristić na festivalu Hip Hop Kemp.

Čije pesme izvodiš na nastupima – one koje si uradio kao Gang Starr ili samo tvoje kao Guru Jazzmatazz?

Guru: Pre svega, sve pesme su moje. Šta god da izvodim, sve mi predstavlja zadovoljstvo. Posebno volim nove pesme jer su sveže i uzbudljivije ih je izvoditi. Izvoditi zajedno nove klasike rame uz rame sa starim je pravo uživanje.

Pesme kao što su ,,Full Clip’’ i ,,Royalty’’ zvuče neverovatno kada ih izvodi bend na instrumentima. Čudan osećaj je čuti ove pesme uživo sa bendom obzirom da sam odrastao slušajući originalnu verziju.

Guru: Zahvalnost za to ide mom partneru i super producentu Solaru. Imao sam tu čast da otkrijem jednog hip hop genija – DJ Premier-a, a evo sad i drugog genija, naučnika i vizionara. 

Solar: Hvala na komplimentima. Bio je pravi izazov napraviti nove aranžmane za stare Gang Starr pesme i prilagoditi ih živim nastupima. Sama produkcija je bila izazov i drago mi je da se ljudima svidja novi zvuk koji smo dodali starim klasicima.

Prošle godine izjavio si da je Gang Starr prošlost, medjutim DJ Premier je rekao da je Gang Starr samo na pauzi. Postoji li mogućnost da se Gang Starr ponovo okupi?

Guru: Nažalost ne. Zato što je to bio deo jedne ere i deo prošlosti. Mislim da sam tu dostigao svoj vrhunac i sada je vreme da se krene dalje. Ovo nema veze sa Guru-ovim solo projektom već sa tim da Guru preuzima svoju karijeru i svoju kreativnost u svoje ruke. Osnovali smo Label 7 Grand izdavačku kuću i ja sam njen predsednik. Guru sada ima kontrolu nad svojom muzikom i kretivnošću. Ovo je iznad Gang Starr-a, Jazzmatazz-a ili bilo čega što sam radio do sad. To je izdavačka kuća, to je vizija, to je pokret.

Da li će tvoje muzika u budućnosti biti sličnija Jazzmatazz-u ili uličnom hip hopu koji si radio kao Gang Starr?

Guru: Prošle godine u ovo vreme izdali smo album Guru Version 7.0 The Street Scriptures. Ima 19 pesama, a na njemu gostuju B-Real, Styles P, Talib Kweli, Jean Grae, Jaguar Wright i sve pesme je producirao Solar. To izdanje je još uvek u prodaji. Planiramo da izdamo još diskova, dvd-eva i kao Jazzmatazz. Naravno, underground hip hop će zauvek ostati u našim srcima i trudićemo se da ga održavamo u životu. Jazzmatazz je nešto više od hip hopa, on je za malo sofisticiraniju publiku. Tako da imamo nešto za svakoga.

Da li više voliš da nastupaš s bendom ili samo sa DJ-em?

 Guru: Zanimljivo je da se meni svidja i jedno i drugo. Sledeće nedelje radićemo samo DJ set – ja, DJ Doo Wop i Solar, a večeras ste imali priliku da čujete Jazzmatazz. Ponosan sam na sve to jer smatram da ne može puno umetnika da se snadje u svim tim žanrovima.

Razgovarala: Ana Eraković

Jevrem Ratković, ljubiteljima domaćeg hip hopa poznatiji kao Batisha MC, je dvadesetčetvorogodišnji student grafičkog dizajna. Prvobitni dizajn našeg sajta kao i dizajn časopisa My People su njegovih ruku delo. Popboks ga je prošle godine proglasio za novu nadu srpske scene tik uz grupe Repetitor i Nežni Dalibor. Uvek kreativan i konstruktivan, inspiraciju crpi iz svega što ga okružuje od svakodnevnog života, preko filmova pa do street art-a.

Predstavi se…

Jevrem Ratković a.k.a. Batisha aka Fridayz, bacač rima i proizvodjač sumanute muzike!!!

Kako si počeo da slušaš, a kako da se baviš hip hopom?

U, pa moj prvi susret sa hip hop muzikom je bio relativno davno, ali se sećam da sam prve stvari čuo na, tadašnjem, trećem kanalu rts-a koji je pored toga što je prenosio MTV imao emisije posvećene domaćoj sceni i znam da mi je jedna od omiljenih grupa u to vreme bila Robin Hood. Kada bolje razmislim imao sam ja dobru osnovu da počnem da slušam hop jer medju maminim kasetama, po kojima sam kao klinac voleo da preturam, nalazio sam kasete tipa Tina Turner i razne funky kompilacije koje su bile aktuelne kad je ona bila mlada!!!

Kako ti izgleda domaća hip hop scena?

Moram priznati ne baš sjajno!!! Nisam ja neko ko voli da kritikuje, ali činjenica je da neafirmisani izvodjači imaju jako malo prostora da se predstave široj publici. Ja sam na toj underground sceni relativno dugo, pa sam se i nekako izborio za svoje mesto (imamo dosta nastupa u zadnje vreme, dosta radimo i saradjujemo sa drugim izvodjačima, publika nas podržava na nastupima …), ali ima dosta dobih demo grupa i izvodjača koji, po mom mišljenju, nemaju dovoljnu zastupljenost na sceni. Sa druge strane ono što možemo videti na tv-u i čuti preko radio stanica, svodi se na samo nekoliko izvodjača, koje možete voleti ili mrzeti, ali realno to je malo za količinu poklonika hip hop zvuka u Srbiji.

Koliko teško je izdati album i sa kojim problemima se susreću muzičari početnici u Srbiji danas?

U Srbiji je gotovo nemoguće izdati album, pod nekim  normalnim uslovima!!! Stanje je blago rečeno tragično, ali ne treba kukati nego raditi i jednostavno naterati izdavače da oni tebe jure a ne ti njih, jer jedino u toj situaciji izvodjači će moći da diktiraju uslove. Čak i ljudi koji su izdavali ovde nisu se baš nešto preterano usrećili, jer situacija je takva da se više ljudima isplati da skinu album sa neta nego da ga kupuju u prodavnicama, a često čak i ko želi da kupi neki cd ne zna gde bi to uradio jer ceo sistem oko izdavanja-promocije i marketinga ovde ne funkcioniše.

Iza sebe imaš album Visha sila a stojiš i iza projekta Fridayz, šta nam još lepo spremaš?:)

U poslednje vreme dosta radim, pre svega na drugom albumu koji bi trebalo da bude gotov uskoro i mislim da će većina ljudi biti iznenadjna zvukom na cd-u. Neke od novih stvari ljudi su mogli da čuju na mojoj my space stranici, ali to su radne verzije, tako da cd kada bude gotov sve će zvučati mnogo “utegnutije”, mislim da će im se dopasti. Najveća razlika, u odnosu na moj prvi album, je u tome što na “SKICAMA” ima mnogo više stvari u kojima bi ljudi mogli lakše da se prepoznaju, jednom rečju, nije toliko ličan, mada sa druge strane …  neka ljudi sami prosude

Pod imenom Fridayz takodje pripremam neke trake, ali to još ima da se radi tako da ne bih previše pričao o tome, mogu samo reći da će ceo album zvučati kao kompilacija s obzirom da će se zvuk sastojati iz nekoliko različitih muzičkih žanrova.

Gde se može nabaviti tvoja muzika i tvoja izdanja?

Trenutno album Visha Sila može se jedino naručiti preko sajta www.okipod.com. Dosta pregovaram sa izdavačima i to mi je najteži posao u celoj priči, jer ja sam pre svega muzičar, a ne neko ko se bavi marketingom, mada u Srbiji ako želiš da uspeš moraš da budeš 3 u 1.

Da li planiraš neke nastupe? Gde će ljudi moći da te čuju u skorije vreme?

Nastupa je bilo i biće ih još, ali sada ne mogu ništa sa sigurnošću da najavim. Jedino što mogu da kažem je da bi trebalo da nastupamo na Šabačkom Letnjem Festivalu, početkom avgusta ali kako se svaki dan nešto menja i ova informacija bi trebalo dodatno da se potvrdi.

www.myspace.com/batisha84

photo: What Have I Done

Razgovarala: Ana Eraković

Zašto ste odabrali baš ime Azil (5 je, pretpostavljam, zbog broja članova)?

Kod biranja imena nije bilo onog klasičnog koncepta “najboljeg imena”, kako
to ljudi, odnosno, bendovi obično žele da misle kada daju naziv grupi, jer uvreženo je, je li, da ime benda mora da ima nekakav cool prizvuk za one druge, što bi se reklo. Mi to nismo tako fingirali medjusobno. Ime benda je prosto ime, tek kasnije nekako ono nekome zvuči i znači, a to azil 5 jeste, kako si rekla, naravno, zbog petorice u bendu. Medjutim, postoji mala igra reči i pismom, jer na našem logou azil piše latinično, a pet ćirilično uvek. Dakle, ne 5 kao broj. Opet, dublje etimološko značenje same reči azil, sem ovoga današnjeg značenja političkog azila, je skrovište, utočište, slobodni kutak. U srednjem veku je čak azil  označavao manastire u kojima su monasi sakrivali
nedužno proterivane ljude, a malo kasnije azil je bio i nešto kao konoba pokraj puta u kojoj se moglo okrepiti vodom i hranom. Dakle, shodno tome, azil 5 je naša sloboda, volja, utoka, dom, pokušaj da budemo iskreni i prilika da stvaramo muziku u našem skrovištu, ali i sa drugima. To je naš pogled na ovakvu vrstu umetnosti u konačnom. Eto otprilike zašto baš azil, mada se više ne sećam ko je smislio ime. Ko zna možda sam i ja…

Trenutno promovišete svoj prvi album Strastan, go i bos koji ste izdali za Automatik records. Da li i koliko je teško mladom (demo) bendu u Srbiji da izda album?

Uf, vraški je teško izdati album u Srbiji, slojevito je to pitanje. Kao Sizifove muke mu to dodje, a da ne platiš nekom nešto povrh svega i da te neko primeti, te hoće da te izda. Zapravo koordinatni sistem vrednosti i stepenica logičnosti se izgubio i otuda muka totalna. Opet, kako je sad demo bendovima, to ćes sad morati da pitaš neke mlade “demo” bendove, mi to više nismo Šalim se naravno, jesmo recimo mladi, ali mi nikad nismo tretirali sebe kao demo, zapravo drugi nas nisu tako tretirali, jer je u grupi pet ljudi koji su na izvesnom nivou umeća sviranja i izraza. Svaki član ima iza sebe lične škole i iskustva, što se čuje i čulo se na koncertima, pa smo stoga često i pre nego što je album objavljen zvanišno imali respekt za to barem kako izvodimo svoju muziku. Uostalom, to demo, naravno svi koristimo tu reč, je u srpskim okolnostima pogrdan termin. Lepše je reći neafirmisan, a verujem da je svim tim bendovima, to oni znaju najbolje, s jedne strane gušt da se malo kite gitarama, a s druge realnost je da je zajebano ovde baviti se muzikom koja nije ugodna i pogodna za nase prosečne slušalačke mase. Ima dobrih bendova, samo odustaju što je normalno, jer nema povratnog glasa. Eto, mi smo se borili, objavili album, borićemo se opet. Ostalom, svako nosi svoj krst nekako mi se čini.

Da li je onaj koji je strastan, go i bos u prednosti nad onim koji to nije?

Ne znam, šta ti misliš? Ako misliš da su težnja da se bude čovekom i boljim čovekom ili da se digne glas kad predje sve meru, da se prizna ta naša velika nesavršenost ili ono drugo: ta strast za srećom, za ljubavlju, osetima, težnja da se rasvetli čitav spektar unutrašnjeg života i okolnosti. Težnja da priznamo svašta i to da smo nekad toliko mali i sebični i uplaseni i svakakvi i nikakvi, a opet tu da pronadjemo to svoje parče sreće, ako dakle misliš da je to prednost, onda ćemo je nazvati prednošću oboje. Strastan, go i bos je stih iz pesme koja otvara album, a taj album, kako je to i sa knjigama, govori o traženju ljudske sreće….

Koji je uzrok poistovećivanja ljubavi i sreće s igrom (pesma ,,Ne i ti”)?

Mi se uvek igramo, mi se poigravamo, pa i s ljubavlju, bio bi najprostiji
odgovor. Jedan filozof Gadamer je, parafraziraću, rekao: “Ko igru ne shvata, taj igru kvari!”. Mada, kao onaj koji potpisuje sve tekstove na albumu, ne volim da objašnjavam stihove, to treba onaj ko sluša da radi. Ja već znam, šta to znači ili šta je značilo.

Mnogi vas porede sa EKV, čak ste i nastupali u okviru EKV Revisited koncerta, da li ste se na neki način ugledali na njihovu muziku ili je to samo slučajnost?

Pa, očekivano pitanje, evo i u nedavnom jednom intervjuu sam to objašnjavao i u onom pre toga i avaj Miloš Crnjanski je jednom kada su ga pitali jel ko je to sve uticao na njegovo pisanje odgovorio jednom super
rečenicom: “Pobogu, ko sve nije”. E tako je i s nama i uticajem EKV-a, ni manje ni više, s tim sto je Firči (EKV Revisited) fan Azila i inaše i zbog toga nas je pozvao na njihov koncert pošto prosto ceni to što radimo. Zapravo, čitav život koji živiš i pokušavanje da shvatiš svet oko tebe utiču na tebe, pa posto je EKV to tako sjajno i nadahnuto svirao i oni su deo tog miljea koji je uticao na nas od domaće muzike. Iskreno, neki članovi benda ni ne vole čak nešto narošito EKV, tako da se baš zbog toga i pomalo radi o nekoj slučajnosti, kako si rekla. I kada bi malo dublje razmislili svi koji su čuli Azil mozda bi došli od toga da se radi samo do jedne presudne stvari u toj kao sličnosti, a to je da jedan novi domaći bend ponovo ima poetizovane tekstove i lirsku muziku na srpskom. Ma, eto Van Gogh, Djuleta, već dvadeset godina optužuju da plagiraju EKV, a Van Gogh više ne lice ni na sebe, a ne na EKV u muzičkom smislu naravno. Svet teško preživi novo iskustvo, lakše nam je da smestimo stvari u neku fioku i tako. Da ne budem grub, čak je jedna novinarka nedavno napisala: da sam ja reinkarnacija Milana Mladenovića. Bože, to je toliko ružno i glupavo, ružno da ja ni ne znam šta da kažem. Ružno zbog njega, ja mogu da se branim, al ne vredi. Taj čovek je bio jedna retka vrsta pametnog sveta u rok muzici koja zna i da bude strašno glupa by the way. I sad porediti mene i njega je kao porediti bicikl i avion. On je davno uzleteo, a ja blesa samo vozim bicikl. Pista nije ni na vidiku. Prosto, ružno je to, besmisleno, bilo, to iskustvo da moraš da se braniš od takvih poredjenja i to sa čovekom koji na žalost nije medju živima. A od EKV-a kao celine se ne treba braniti, to je sjajan bend, sjajna muzika. Jedan od retkih pored Lune i
La strade, pa i R. M. Točka, koji su me još kao klinca razvalili. Nadam se da se razume šta htedoh reći i da se nismo ugledali svesno i s wanna be logikom. EKV je već istorija velikana ovih prostora.

Ko je najviše uticao na vašu muziku?

Znači, ko sve nije…:) Gore pomenuh neke, sada cu dodati i Tool, A Perfect Circle, recimo Pearl. Jam i svi koje smo slušali ikada. Naravno, govorim u ime benda, ali u svoje ime, pa bi dodao i neke džez muzičare (Chick Korea, Richard Bona, Boby McFerrin…), kao i neke pesnike i pisce uostalom…

Da li planirate snimanje još nekog spota pored ,,Ne i ti?

Spot je snimljen ovih dana za numeru “Sestro strasti”. Režirao ga je Milan Jovanović uz podršku Akademije umetnosti u Novom Sadu. Imao je premijeru nedavno i ide dalje kod čika sa TV-a.

Kakvi su vam planovi za leto, hoćete li nastupati na nekim festivalima?

Mi smo trenutno na turneji upravo sa albumom “Strastan, go i bos”. Sviraćemo u Srbiji 24. jula na festivalu “Dani alternativne kulture” u Knjaževcu, potom na još nekoliko festivala, ne znam tačan raspored, ali
i u Subotici, Somboru, Indjiji, Zrenjaninu, Bečeju, Staroj Pazovi… Ta
naša turneja je počela koncertom u Beogradu (Living room SKC).

www.myspace.com/azil5

Razgovarala: Ana Eraković

Boris Vlastelica iz grupe Repetitor je 20-ogdišnji  bivši student političkih nauka i veoma svestan gde živi, kakav ga svet okružuje, šta može a šta ne može da očekuje od sebe i od drugih. Pored njega u bendu su još i dve dame, Ana-Marija Cupin, bas i Milena Milutinović bubnjevi. Postoje oko dve godine. Srećom ima ljudi koji veruju u njih i trenutno su u studiju gde snimaju svoj prvi album.

Ko je najviše uticao na vašu muziku?

Slušam razne stvari. Od novog talasa domaćeg rokenrola koji sam slušao od
ranog detinjstva, to je bilo prvo za šta sam se uhvatio, Iggy Pop-a, Ramonesa do alternative, njujorške scene, Pixies do ovog novog rokenrola Yeah Yeah Yeahs, The White Stripes, Gossip i slično. Sve to valjda nekako utiče, ali najveći uticaj na mene izvršili su Ramonesi, jer su bili dokaz da možeš da praviš dobru muziku i kad nisi virtuozni instrumentalista. Što se tiče ostalih u bendu, Velvet Underground i Sonic Youth su omiljeni bendovi Ana-Marije.

Da li ste zajedno s ostalim bendovima snimali kompilaciju? Kako je bilo na snimanju?

Mi smo se pre tog snimanja slabo poznavali. Kompilacija je bila povod da se bolje upoznamo, ne tokom samog snimanja već posle kada smo izmedju ostalog zajedno osmišljavali omot . Odnosi izmedju bendova su od tada stvarno dobri i sve bolji.

Odlučili ste se za BIGZ jer…

…ga je vazno zabeležiti kakav je sada. Svi bendovi sa kompilacije su svirali ili sviraju u toj zgradi, a i atmosfera koju ta ogromna zgrada iz 1938. ima danas je jedinstvena. A samo je pitanje vremena kada će da isele sve te prostorije za probe i ateljee, nadam se u neki drugi prostor, a ne na ulicu, da bi od toga pravili hotel.

Zašto ste odabrali baš te pesme? Da li su pesme pisane za kompilaciju namenski?

Pesme nisu pisane za kompilaciju. 10 puta nedeljno je jedna od naših najstarijih pesama i nju smo hteli odavno da snimimo, a druge dve su se u to vreme prosto nametnule. Kompilacija je snimana pre godinu dana, dosta vremena je prošlo i svi bendovi su dosta napredovali od tada. To će se videti na promotivnom koncertu kompilacije u SKC-u. Ta kompilacija je uhvatila jedan trenutak pre seljenja u prostoriju i pre prestanka plaćanja proba, što je bio veliki problem, jer kada se plaćaju teško je redovno imati probe.

Hoće li se sve vaše poznate pesme naći na albumu?

Mi ćemo snimiti sve što imamo pa ćemo onda odlučiti.

Kada se nadate da će se album pojaviti?

Obično albumi nikada ne izadju kada bendovi najave, ali do jeseni najkasnije. Snimamo u studiju produkcijske kuće Digimedija ovde u Beogradu, a snimaćemo i nedelju dana i u studiju Partyzan u Puli. Za koga će album izaći još nismo sigurni.

Ko piše tekstove za pesme i zašto su tekstovi tako pesmistični obzirom da ste svo troje veoma mladi?

Tekstove uglavnom pišem ja. Nisam pesimista po prirodi, ali okupiraju me teme odnosa društva i pojedinca, dosade, agresivnosti, nemoći, ljubavi,
odsustva ljubavi i ljudskosti. Tekstovi nastaju kod kuće, na probi i u autobusu, gotovo uvek u jednom dahu.

Da li vam je teško da pišete na srpskom?

Ja nikada nisam ni imao tu dilemu. Kada sam sa 16 godina u srednjoj školi
napisao dve pesme na engleskom, bile su loše, odvratne, odmah sam odustao od toga. Bolje da se mučim i čekam tri meseca da bih napisao dobar tekst na srpskom nego da napišem bilo šta na engeskom sto će uvek zvučati ok.

Šta očekujete od krijere u Srbiji? Kakvi su vam planovi?

Ovde se stvari ne planiraju, čak ni put ne planirate dva meseca unapred. Široka popularnost nije nešto što bismo voleli, niti jurimo neku karijeru. Rok muzika više nije dominantan trend koji se obraća onako širokom krugu ljudi kako je to bilo pre više decenija. Danas je to samo jedan od mnogo muzičkih pravaca i sa tim se treba nositi. Naravno to ne znači da ne treba širiti publiku. Slava zvuči mnogo bolje od popularnosti. Planovi su nam da postavljamo linije cilja jednu po jednu, kad dostignemo jedan cilj da postavimo drugi. Jeste opšte mesto ali sviraćemo zajedno i tome pristupati ozbiljno sve dok dobro funkcionišemo dok se zabavljamo i dok volimo ono što radimo.

A da zaradjujete mnogo novca šta biste promenili na domaćoj muzičkoj sceni?

Verovala ili ne, malo pre sam čitajući tudje novine u tramvaju razmišaljao na tu temu…kako bi bilo da je neki od tih bogataša iz novina kul tip.(smeh). Ali srećom ima toga, samo se dešava retko. Da imamo para sigurno bi nesto potrošili na poboljšanje uslova za nove bendove. Platili bismo i da bude manje bilborda po gradu i da BIGZ ostane „naš”.

Koji bend ovih dana zaokpulja vašu pažnju?

Ja slušam i staro i novo. Sad slušam Gang of four, Rapture, kao i Stutgart online na probama (smeh).