Beogradski bend Stray Dogg izbacio je novi, drugi po redu album “Fire’s Never Wrong”, pre nešto manje od mesec dana. Frontmen ovog benda Dušan Strajnić (Dukat Stray) govori za Autabaut o tome kako je izgledao prelazak iz sobe u studio, zašto je dobar producent važan za muzički razvoj, o predstojećim nastupima, prijateljima, inspiraciji.

Najpre, odakle Stray D.O. Double G, a niste u srodstvu sa Snoop Dogg-om?

Heh, nikako. Nije bilo slobodno ime, sa jednim “g”, a Stray mi ide uz prezime.

Reci mi nešto o počecima benda Stray Dogg. Najpre si nastupao kao solo izvođač – čini mi se da sam još 2010. na youtube-u naletela na neku demo verziju pesme “Almost”?

Ej, pa da, to je taj snimak prve “Almost”. Tada sam bio sam. Taj video je postavila drugarica – jedna od samo nekoliko ljudi kojima sam slao te svoje lo-fi stvari. Lo-fi je možda u preblaga reč, heh.

Šta te je nagnalo da sve to dalje razviješ, tj. da uključiš i devojke?

Počeo sam da sviram pre 6-7 godina. Baš polako. Želeo sam. Ana se bavi muzikom, pa me je i to vuklo – zabavljali smo se 6 godina – i ne znam, onda sam poceo i da pišem pesme, svidelo mi se to. Otkrio sam da znam čak i da pevam malo. Jedna od osoba kojoj sam slao te kućne pesme je bila i drugarica koja je radila u Žici. Puštala je muziku tamo, pa me je pitala ako hoću da dovedem drugare da im otpevam te svoje pesme, pa je tako i krenulo. Iako me je bilo malo sramota. Prvi gitarista, koji mi je pružao podršku tada, i muzicki, a i uopste je bio Stefan Unković iz SuperSizeShe etikete. Dao je ljudima iz KC Grada naše snimke i predložio nas za predgrupu Chinawoman. Da li su nam super šansu, koju bas i nisam smeo da odbijem, iako nisam imao spremne pesme, pa sam rešio da uposlim devojke, njih dve, Anu (violina) i Jelenu (klavir). Znao sam ih,pa je bilo lako da se dogovorimo. Smenjivalo se par gitarista, i na kraju je Marko došao da svira, tri dana pred snimanje albuma, koje smo u međuvremenu dogovorili, u kućnim uslovima, ali sasvim fino, kod Duleta Bauka, našeg mecene.

Marko je ranije svirao u inju, koje se muzički dosta razlikuje od vas?

Marko je svirao džez, završio je taj odsek u srednjoj, i falilo mu je ovako nesto. Valjda je zato i tako lako ušao u sve. Super se snašao, obzirom da se nismo poznavali uopšte. Očigledno mu je sve to leglo, mada se meni čini da su tek sada, posle godinu i po dana sviranja, stvari stvarno legle, jer smo se upoznali, kako muzicki, tako i privatno. I pričali dosta, što je po meni najbitnije. Priče o muzici, šta se sluša, kako, šta je bitno, gde treba da ide, kako treba da zvuči, i kako da izvučemo pravu emociju.

Kako je tekao proces snimanja tog prvog albuma?  Da li su sve pesme već bile doterane, u stanju u kakvom ih mi sada slušamo, ili ste ih u hodu menjali, dodavali, izbacivali?

Ne, pesme su okvirno bile uradjene. Plan je bio da ostali instrumenti budu pratnja. Nismo imali ni vremena da ih aranžiramo više. Klavir i violinu smo uradili ranije, a gitara je bila poluspontana. Vežbali smo dva dana. Neke deonice sam čuo tek na snimanju. Snimanje kao takvo je bilo apsolutno drugačije od ovog sada jer smo snimali jedan po jedan, uključivali se direktno u miksetu, dok smo sada svirali  odjednom veći deo pesama, u velikoj sobi, što nam leži mnogo više, naročito meni, jer mnogo lakše uđem u pesmu. Mogu da se opustim, i lakše uđem u tu atmosferu valjda. Naravno i rad na pesmama je bio mnogo pažljiviji i duže je trajao. Plus, imali smo i producenta koji nam je dolazio na probe.

Da, Boris Mladenović iz Jarbola. Kako ste se našli sa njim?

Želeli smo, a posebno ja, da nađem baš muzičkog producenta. Ne samo da nas snimi, već i da radimo neko vreme. Slušao sam Jarbole, njihov spot “Ples”  i pomislio kako dobro zvuče gitare. To je pesma sa dosta rifova, koji meni lično najčešce smetaju – takav zvuk, para mi uši – a ovde to nije bio slučaj. Pomislio sam kako bih voleo da onaj ko je to radio radi i sa nama. Nisam znao da je to Boris pošto u gobalu ništa ni ne znam, jer sam prekratko u celoj ovoj muzičkoj priči. Nisam imao nikada pre bend, kad je trebalo, u srednjoj školi i to je sve. Raspitao sam se, i došao do broja, zvao, dogovorio se i sve je posle je išlo lako.

Mislim da je i on baš zadovoljan.

Da li je on čuo neke vaše pesme i pre nego što ste ga kontaktirali?

Mislim da jeste. Čuo je za bend, svakako. Posle je išao i na koncerte.

Pomenuo si da ste na ovom albumu radili duže, što se u velikoj meri i primećuje. Kada slušam pesme, prvo čujem reči, dok ih muzika prati stapa se s njima ili ih nadjačava.

Slažem se. To je i bio plan. U globalu to su neki trenuci u mom životu, bukvalno. Ponekad ih čitam unazad i pomislim kako možda i nisam bio u pravu. Ali nije bitno, u tom trenutku to je bilo jako dominantno osećanje u meni, i tako je izašlo.

Nikada ne sedneš sa namerom “e, sada ću da napišem pesmu”?

Ne, bukvalno nikad do sad. Najčešće sve to ide zajedno – muzika i tekstovi u dva dana i eto pesme.

Skice makar. Desi mi se jedino da napišem neki tekst, a da nemam muziku ili obrnuto, pa ih onda jednog dana spojim, uklopim sa nečim novim, ali sve je to u naletima inspiracije, što je čini mi se i lakše. Nemam nikakav pritisak, kad ću napraviti pesmu,i kako, već čekam samo.

Ovog puta ste i lirički i muzički otišli u širinu. Ljubavne pesme pomalo podsećaju na Neil Young-a, malo tišeg, nežnijeg, ulickanijeg, doduše, dok  “Ugly Morning” ima senzibilitet starih folk pesme u kojima bukvalno čuješ kotrljajuće žbunove.

Jaoj, jeste i meni na neku kaubojštinu. Volim te kaubojske pesme, prepevavam ih ja dosta na mom Souncloud-u. Naročito kada sam tek počinjao.

Zašto ste rešili da na ovom albumu bendu pridodate i bas i bubanj?

Dodali smo ih i pre albuma, zbog svirki pre svega, da možemo raznovrsnije da sviramo. To je čak malo otišlo u neki klasičan rock and roll, i onda smo prirodno počeli tamo gde mislim da treba da dodajemo i bas i bubanj, dinamike radi, i prosto, pesme radi.

Kakvu muziku još privatno slušaš i koliko i kako ona utiče na muziku koju stvaraš?

Pa slušam svasta, i naravno mnogo utiče. Verovatno će se to tek osećati nadalje, kako i sam budem istraživao gitaru koju sviram. Recimo nekoliko ovih pesama, malo drugačijih, nastale su muzički kada sam sa akustične prešao na električnu gitaru. Menja se, dobijaš priliku da se približiš tim drugim tipovima muzike koju slusaš.

Da li postoji neka pesma za koju poželiš da si je ti napisao?

Uh, šta bih sve voleo! Pa verovatno bih svoje sve omiljene pesme voleo da sam napisao. Ma, ne moram ni da ih napišem – samo da sam bio tamo kad su pravljene i usviravane. Da si deo toga. Jednu notu da promeniš i eto bio bih srećan.

Kako ti se čine trenutno aktivni domaći bendovi?

Ne znam sad, da li zato što sam tek nedavno ušao u ovu priču, ali čini mi se da se pojavljuje značajan broj sve kvalitetnijih bendova. Uopšte, čini mi se da su se 2006/07 sa ovim tvrđim zvukom, stvari konačno pomerile sa mrtve tačke. Oni stvorili i nama ostalima šansu, da nas čuju, i uopšte omogućili da sada sve ide nabolje.

Sviđa mi se gomila bendova. Evo, danas slušam ovaj sjajan novi singl Repetitora. Wooden Ambulance su izdali prelep album. Straight Mickey and The Boyz su me oduševili onim snimcima uživo. Slušao sam nedavno i Voneve, još pevanja na dobrom engleskom kod nas, a i.muzika je aktuelna. To je bitno – da napokon ovde počne da se svira malo aktuelnija muzika,koja se svira napolju trenutno. Jedno vreme je sve bilo malo previše zakucano u prošlosti.

Svirali ste u aprilu u Domu omladine, a 23. novembra svirate i u Božidarcu u okviru festivala “Vračar Rocks”. Kakvo je vaše iskustvo sa živim svirkama i koncertima?

Da, svirali smo u maloj sali u Domu omladine i oba puta kad smo svirali bilo je odlično. S druge strane bilo je i užasno loših svirki, gde se nismo dobro pokazali, koliko zbog opreme ili neadekvatnog prostora, a bilo je i do nas samih ponekad. Postoji gomila faktora koji utiču na to, ali svakako da je ogromno iskustvo i dalje, svaka sledeća svirka daleko je od rutine. I dalje nas adrenalin puca. Svaki sledeći koncert je nova potvrda i putokaz gde treba da idemo dalje. Tako će biti i sa ovim. Nadam se najboljem, dobroj svirci pre svega, pa makar bila i za 20 ljudi, što nam se dešavalo par puta.

Šta je sa nastupima van Beograda?

Novi Sad je 8. decembra, a gledamo i da odemo do Kragujevca, možda i Niša. Na proleće ćemo videti šta dalje, možda odemo opet do Zagreba, ili i Ljubljanu da vidimo malo.

Kako je bilo raditi sa Devendrom Banhartom?

O,  jako lepo, užasno lako zapravo. Neverovatno je prijatan i nekako dobronameran. Sve je bilo lako dogovoriti se, ja sam bio oduševljen, naravno

Uskoro treba da izađe i novi spot, za pesmu “Disappear”,  ako se ne varam?

Trebalo bi, ali ne znamo tačno, kada. Nadali smo se da ce izaći pre koncerta, ali tesko da ćemo to uspeti da izvedemo.

Stray Dogg, grupa Šine i Ika nastupiće 23. novembra u sali Centra za kulturu Božidarac u okviru festivala Vračar Rocks. Ovo će ujedno biti i promocija Stray Doggovog novog albuma Fire’s Never Wrong.

Ulaznice se mogu kupiti u pretprodaji po ceni od 300 dinara u prodavnici Pinball Wizard (TC Eurocentar, Makedonska 30, lokal 15), dok će na dan koncerta biće 500 dinara. Broj ulaznica u pretprodaji je ograničen.

Mi smo napisali recenziju albuma da vas ubedimo da odete, a možete ga i sami preslušati ovde.

Razgovarala: Ana Eraković

TKV je verovatno najpoznatiji Beogradski ulični umetnik. Pored njenih radova prolazite svakodnevno, svesno ili ne, ali nemoguće je da ih ne primećujete. Eksplozija boja koja karakteriše većinu njenih radova, hteli vi to ili ne, prosto vam zaokuplja pažnju i ukoliko do sad niste postali fan, možda će vam naše predstavljanje njenih radova ukazati na to koji od uličnih crteža pripadaju njoj, a ukoliko jeste obnovićete gradivo i kao svaki fan štiklirati svaki crtež koji ste tačno pripisali umetniku a pored koga nisu stajala tri magična slova.

TKV iza sebe ima nekoliko izložbi, a među njima jednu u KC Grad koja se održala u avgustu 2009. godine i u Francuskom kulturnom centru u okviru zajedničke izložbe ,,Mladi majmuni’’ u januaru i februaru 2010. godine. Takođe, grad Vranje od 2007. krasi jedan mural inspirisan, kim drugim do Borom Stankovićem. A da, umalo da zaboravimo i ogrničenu seriju limenki Guarane koju je uradila krajem prošle godine.

Među njenim očiglednim inspiracijama su Bolivud, Japan, filmovi ( Amelie i najsvežiji O-Ren Ishi  iz filma Kill Bill), Edgar Alan Po ili Klimtov ,,Poljubac’’, ali ima i onih koji su potpuna misterija.

Obzirom da će TKV 7. juna u prostorijama UK Parobrod od 20:30 časova imati izložbu, mi smo hteli da, kao sajt koji se bavi muzikom, sagledamo njen rad i iz te perspektive.

Šta slušaš trenutno i koji su ti omiljeni bendovi?

- Trenutno na iTunes-u ide M.I.A. VICKI LEEKX MIXTAPE, a omiljeni bendovi definitivno TOOL i A Perfect Circle.

Da li te muzika inspiriše i kako?

- Ne mogu da kažem da me muzika samo inspiriše – ona je sastavni deo mog raspoloženja i kreativnosti.

I iako su u njenim radovima često bila prepoznatljiva lica poput Beck-a i Beirut-a, TKV nije želela da čini nepravdu ostalim izvođačima, pa je na naše pitanje da li je bilo nekih konkretnih izvođača ili pesama koji su je inspirisali da uradi nešto? samo odgovorila:

- Svaki moj rad ima soundtrack – izvodjači koji su me inspirisali dok sam radila. Nezahvalno je da izdvajam pojedine pesme – to je jedan veliki miks.

Budući da su muzika i film dve vrste umetnosti koje se najlakše mogu povezati sa uličnom umetnošću, pitali smo je koliko je muzika bitna uličnim umetnicima i da li su oni zapravo nerazdvojni?

- Mislim da to nema veze sa uličnim umetnicima,nego sa vim ljudima na planeti. Ne mogu da zamislim te ljude na koje muzika ne utiče.

Budući da ulična umetnost još uvek ne spada u legalne aktivnosti interesovalo nas je da li i šta sluša dok realizuješ svoje radove na ulici ili je uvek na oprezu?

- Dok se radi sva čula moraju biti izoštrena – muziku ostavljam za vožnju ka kući posle akcije po ulicama.

Razgovarali smo sa Anom Ðurovic i članovima benda Cannot o idejama koje ih drže zajedno, problemima sa kojima se susreću u dubinama post-informatičkog doba i planovima u bližoj budućnosti. Nastavak

Razgovarao: Saša Dragojlo

Blokovskog (www.blokovski.rs) sam prvi put čuo negde oko 2005. godine. Odmah mi je privukao pažnju nenapadnim vokalom, obradom tema na veoma apstraktnom nivou, što nije čest slučaj na našoj muzičkoj sceni, i tekstovima u kojima se dosta pažnje obraća  na kompleksnost samog rimovanja. Jedan je od osnivača nezavisne rep etikete Carski Rez i njen najaktivniji član. Iza sebe ima nekoliko projekata koji su, većinom, dostupni za besplatno preuzimanje sa interneta. Neki od njih su i štampani i prodavani posredstvom samog Carskog Reza, što je i jedna od svrha nezavisnog izdavaštva.

O samom nastanku Rezača i njihovom značaju, Blokovski kaže: ,,Carski Rez (www.carskirez.com) je nastao iz nedostatka uslova da se bavimo onim čime želimo, na način koji nam  odgovara. On je za mene, pre svega, ekipa dobrih ljudi, svaki čudan na svoj način, sa sličnim shvatanjem o tome kako se baviti onim što te ispunjava. Na hip hop karti Srbije, tu smo negde, na vidljivom mestu ako znaš da čitaš karte kako treba.”

Što se tiče ulaska u hip hop vode, tvrdi da se desilo spontano. Još od osnovne škole neki vid repa i rimovanja je bio prisutan, kasnije se to prenelo na druge sfere, da bi  se na kraju sve sklopilo u hip hop formi. Svoj hobi je prvi put podelio sa javnošću 2003. godine, a 2005. je izdao album prvenac pod nazivom Čekanje je mučno. Od tada svake godine izbacuje bar po jedno izdanje, solo ili u saradnji sa drugim reperima.

Smatra da hip hop pruža velike mogućnosti za kreaciju.

,,Jedinstven je po slobodi u izražavanju. Lirički je sigurno najširi muzički pravac, možeš se dotaći bilo koje teme, najrazličitijim pristupima, a da ne moraš da izlaziš iz okvira žanra. Poseban je po kreativnost koju emsi nosi kao tekstopisac i strukturi kojom se izražava. Dobar reper ima beskonačne mogućnosti da se zabavi uz hip hop ritmove i pronađe nešto novo, sveže.”

Kajblo Spirit (još jedan, bivši, rep nadimak Blokovskog) se dosta bavi ličnim temama u svojim pesmama. Medjutim, njegova specifičnost je to što te teme obrađuje na jedan nepatetičan način, gotovo prateći tok misli. To smatra svojom malom psihoterapijom. ,,Motivi su mi najrazličitiji, idem iz krajnosti u krajnost. Sve zavisi koja emocija me pokrene i šta izvučem iz nje do kraja teksta. Češće krenem u neko apstraktno, ne striktno tematski definisano pisanje, mada se desi i da prvo dobijem kompletnu ideju o čemu ću pisati, pa oko nje izgradim sve ostalo. Nema pravila. Za stil je karakteristično što poštujem jednako i priču i tehniku, a za sadržinu ne znam. Ja stvaram, vi tumačite.”

U pesmi ,,Svet za moje zidove”, kaže da nikad ništa nije radio zbog nekog cilja već tripa. Objasnio mi je šta pod tim misli. ,,Neke stvari radiš da bi posredstvom njih dostigao neki cilj. Znači baviš se muzikom da bi mogao lakše da nađeš dobru devojku, praviš gluposti da bi se dokazao u društvu, učlaniš se u stranku da bi dobio posao itd. Tako je od malena do starosti. Ljudi jednostavno rade to. Ako ti nije trip da radiš nešto, već ti je to samo sredstvo kojim ćeš dobiti nešto drugo, nemoj to da radiš. Ako ti se jebe, kupi kondome, ne gitaru. Jednostavno.”

Hip hop smatra umetnošću, a svoje uticaje vidi u svemu onome što je pogledao, preslušao ili pročitao. ,,Negde izmedju toga sam našao i izgradio sebe”, kaže Blokovski.

Pre nekoliko godina se preselio iz 64. bloka na Banovo brdo, što ga je značajno promenilo. ,,Uticalo je dosta. Nov život. Kao kad biljku presadiš iz divljine u saksiju, i onda imaš sve, a u suštini nemaš ništa. Žao mi je što sve to nisam uspeo da povežem kako je i kad je trebalo.”

Novi Beograd je relativno siromašna sredina, getoizirana, često se pominje u kriminalnom kontekstu, pa je na taj način i opisivana u većini hip hop pesama. Ipak, Blokovski to malo drugačije vidi. ,,Dodir sa kriminalnom pozadinom nisi mogao da nemaš u takvom okruženju. Pitanje je samo ko je kako kanalisao priču i gde ga je ona odvela. Nije mi strana tematika takvog ni života, a ni repa, volim da slušam to, samo meni je pisanje uvek bilo izlaz, nešto malo bajkovitije i apstraktnije. Možda nedovoljno ril za kao ulicu, ali smatram da sam podjednako hardkor na drugu stranu, onda kad dođeš gajbi i skineš pancir.”

U njegovim  pesmama je dosta izražena individualnost i nezavisnost. Prožimaju se i motivi prolaznosti i usamljenosti provučeni kroz dosta tajanstvene i delom hermetične stihove. ,,Odrastanje u čoporu izrodilo je samotnjaka. Uvek sam bio svuda i nigde. Situacija me je takvog stvorila ili sam ja stvorio takvu situaciju, ne sećam se više. Sada to nije ni bitno.”

Na muzičkom planu je zadovoljan onim što je uradio, pogotovo kada se uzme u obzir način na koji je došao do sadašnjeg statusa. Ističe da bi neko drugi sa njegove pozicije već bio ,,poznat baja”, sa razvijenom marketinškom pričom i promocijom, ali njega to previše ne zanima i ne opterećuje. Zanima ga samo kreativni deo cele hip hop priče. Najdraže sopstveno izdanje mu je Oblici od oblaka deo 1. , sa kojim se, kako kaže, sve prelomilo.

Životni moto mu je ,,ne mogu sada, sutra ću”, a na pitanje šta će kad  prestane da repuje i da li oseća bojazan da ne ,,završi ko šaban”, kao što je pomenuo Timbe na svom debi albumu, odgovara: ,,Baš smo sinoć sedeli u studiju i slušali Timbetov album posle snimanja emisije Samo Lagano Radio Show (samolagano.carskirez.com), i upravo sam se pozvao na te linije koje si citirao. Nije to misao koja se mota samo nama dvojici po glavi. Činjenica je da ako ostaneš bez ikog kome značiš, više ne postojiš. Još uvek imam dovoljno alternativa i ljudi u životu da ne osećam bojazan, mada je ponekad dobro da staneš i zapitaš se.”

Blokovski nije pobornik komercijalizacije hip hopa po svaku cenu. Pita se zašto hip hop uopšte treba da postane respektabilan u širim okvirima.  ,,Mene lično smara cela ta priča. Moraš na tv, u novine, pa marketing… bla,bla,bla. Zbog čega? Ovim se bavim, jer mi je dobro dok to radim. Ako me negde nema to je zato što ne želim. Široka je to tema, svako iz svog ugla posmatra šta su prioriteti hip hop kulture i kako bi  izgledao pravi put, a u suštini to je njegov pravi put kojim bi se kretao da može. Nemamo svi iste kriterijume, želje i razmišljanja ako se bavimo istom vrstom muzike, čak i ako se družimo. Mislim da je sve to nebitno. Ako se nekom ide u rijaliti, nek ide. Ako će u Grand, nek ide, nemam problem sa tim. Svoj put sam prokrčio i nemam nameru nešto mnogo dalje od ovog da idem. Ovde mi je dobro. Hip hop se širio pre nas, a i širiće se kad mi odemo.”

U narednih par meseci, kako kaže, trebalo bi da izadje i njegov dugo očekivani Prototip. Najavljen je kao album koji će zaokružiti celu priču koju stvara u poslednjih šest godina. Većinski vlasnik instrumentala na albumu je Kuer, kao i izvršni producent, a samo izdanje će imati 18 pesama. Posao u studiju je završen, ostaje samo omot, distribucija diska i ostali tehnički elementi.

U jednoj svojoj pesmi se šaljivo osvrće na svoju budućnost. Na pitanje kako sada sebe vidi u budućnosti, odgovara u istom stilu : ,,Ne gledam, sve pare sam stavio na smak sveta 2012.”

Pre nešto više od dve nedelje našli smo se sa jednim od trenutno najpopularnijih srpskih bendova Svi na pod! ne bismo li saznali nešto više o njima i njihovoj muzici. Nastavak

Napomena: Intervju sa Eufratom i Mikrijem je radjen posle njihovog nastupa na Trenchtown-u, oko pola tri ujutru. Poznati su kao ,,problematični” sagovornici. Pauze u tekstu su mahom prouzrokovane upadicama nepoznatih ljudi sa strane ili ekstremnijim skretanjem sa teme.

Razgovarao: Dušan Filimonović

Fotografija: Goran Štrbo

Posle tri godine od Tačno u prepodne prva stvar koju moram da vas pitam je – gde ste nestali, šta se dogadja?

Mikri: Nismo nestali, samo izdavači ono, stvarno, ne postoje dobri u ovoj zemlji tako da stvarno nismo u fazonu da izdajemo album i ono, spremio sam tri projekta, imamo prti bee gee novi, tako da cekamo da ovi ostali ispucaju ono što imaju pa onda mi da se pokažemo i da pobedimo kao i uvek.

Eufrat: Imamo novi album ali ne možemo to tako da distribuiramo, moraju ljudi malo da se zažele, to ti je ono čisto to, ložimo se k’o kurve

Mikri: Nemoj da psuješ

A gde je onda tu rešenje sa izdavačima, tj. da li…

Eufrat: Moraju da nam daju pare!! Ne vredi, nema, niko ne kupuje, izdavači prodaju maglu,

Mikri: Slaba je industrija, brate

Eufrat: Nastupi! Izdaš album, imaš folder na nečijem kompu i na osnovu tog foldera ponovo nastupaš. To je jedina budućnost muzike ovde; realno, kad bolje pogledaš niko ovde neće da kupuje muziku, ali ti time kupuješ svoje nastupe, time daješ do znanja “e, imam nešto novo da kažem, dodjite na naš nastup, tu nam dajte pare, jer ako date izdavaču mi nemamo ništa od toga.’’

A gde je onda Prti BG, da li sebe vidite kao underground u tom slučaju?

Eufrat: Nama je drago što nas ne pušta B92, što nas ne pušta niko od televizija. Meni je Moskri jedanput rekao: “Prvi put kad nas puste na nekoj do jaja televiziji, mi smo završili.” Ne smemo da dozvolimo da nas neko pusti na TV-u.

[Pauza]

Pošto je situacija takva što se tiče izdavača i svega, gde vi onda vidite poziciju Prti BG-a na celoj toj sceni. Kako jedan tako underground bend koji, iako nema izdanja koje biva medijski propraćeno ima toliku količinu ljudi ili toliko ime koje prati bend, gde je zapravo onda tu vaša pozicija?

Eufrat: Ja mislim da je ovo najbolji status koji mi trenutno imamo, ja bih voleo da je ovako stalno. Znači, to što si ti sad sve rekao, da je uvek tako. Jer ako krenu da se zalažu za nas neki eminentni umetnici, neki eminentni ljudi u estradi, tu smo već otišli u kontru bez obzira što mi to nećemo. Mi moramo da budemo i dalje glas ortaka koji nemaju nadu, jer ovde, u ovoj zemlji je tako da moramo da podržimo te ljude. A svi ti oratci koji su u najgoroj situaciji su carevi. Svaka čast onima koji uspeju da naprave sebi posao, oni su na drugoj strani; ali mi smo tu, zalažemo se za te gotivne likove, bez obzira što nemaju te društvene skilove, to su gotivni ljudi. Znaš, ako si car, naš si drugar. [smeh]

Kakav je prijem u manjim gradovima po Srbiji?

Mikri: Situacija je takva da da nema puno koncerata, svaki drugi grad koji nije Beograd, Novi Sad ili Niš ma neku standardnu grupu ljudi koji dolaze na koncerte. Sumnjam da će se se taj broj povećati, da će biti bolje poslovanje. Ali tako je, kako je, ne žalimo se. Ljudi nas prihvataju svuda, ponekad je u manjim mestima bolje nego na nekim koncertima u Beogradu gde nam je došla ekipa. Tako da nema pravila.

Kako po vama izgleda domaća hip-hop scena 2010-e godine?

Eufrat: Svaka čast svakom ko snimi pesmu. Svi znamo da to snima samo zbog..

Mikri: To znači da radi to iz čiste ljubavi.

Eufrat: Ko god snimi rep pesmu, svaka čast care!

Da li mislite da situacija može u dolazećem periodu bilo kako da se promeni, tj. koliko vidite da klinci celu tu priču guraju sa tom nekom strašću, a ne sa idejom nekog singla ili…

Eufrat: Vidi, ja se plašim klinaca brate, zato što imamo klince koji dolaze da završavaju koks i kazu: ,,Evo, imamo u kolima Cecu i Prti BG”. Imamo hibride, klince koji su puni energije, ubiće nas, znaš, samo zato što smo im do jaja. Doćiće i ubiće nas k’o Džona Lenona…

[Pauza]

Interesuje me kakvi su vaši planovi za dalje, konkretnije što se tiče tih albuma, da li planirate da…

Sve planiramo i sve ćemo da uradimo, ima da bude ludilo.

Za kraj – koji su vaši uzori? Čisto, možda neko bude čitao intervju i bude hteo da skine sa neta..

Mikri: …ne znam na koju osobu da se … stvarno ne bih mogao da izdvojim jednu individuu, svakoga dana menjam se iz jedne ličnosti u drugu. Jednog dana slušam jednu vrstu muzike, drugog dana neku drugu. Stvarno ne mogu da izdvojim jednu individuu.

Bvana -uuu House of Pain, Cypress Hill, Redman, ——–, def squad, Busta, Wu Tang, Biggie…

Eufrat: Uzori su mi neki drugari iz kraja koji su završili već petnaesti put po kilo-dva kokaina i zaradili pare. Šalim se, uzori – Redman, Snoop..

Frontmen kultne beogradske grupe Darkwood Dub, Dejan Vučetić, u prijatnom okruženju Palićkog parka za vreme Trenchtown festivala priča o tome kako izgleda biti i opstati na sceni dvadeset godina, koliko je bitno izboriti se za slobodu u stvaranju i šta se nalazi iza naziva novog albuma Jedinstvo.

Razgovarao: Dušan Filimonović

Fotografija: Goran Štrbo

Prešli ste više od dvadeset godina postojanja u manje-više istoj postavi, u čemu je tajna uspeha s obzirom da je to relativno retka pojava na ovim prostorima?

Dejan: Nije pitanje uspeha, to je stvar izbora više da li ćes ti da ostaneš da saradjuješ, s kim ćes da saradjujes, na koji način. Mi smo od početka izabrali demokratski princip, da sve delimo na jednake delove, i dobro i loše. Mislim da je to u startu bilo dobro polazište, a ostatak je činjenica da smo na vreme izneli sve probleme koji mogu postojati, kao što je sujeta ili neka važnost – hijerarhija, to su sve bitne stvari; svako naravno ima svoje mesto ali uopšte ne vodimo računa da li je neko manje ili više bitan, jer su svi podjednako važni za bend, i možda najviše od svega želja i ljubav prema muzici, to su osnovni razlozi kako opstati u tom nekom smislu na sceni jer prolaziš kroz razne periode, i puno ljudi te sluša, pa te malo ljudi sluša, nebitno je, važno je da imaš neku svoju energiju koja pokreće ceo taj proces pravljenja pesama, a ono što bi svakom bendu trebalo da bude fokus je da odsvira što više koncerata, jer mislim da smo mi tu najpametniju stvar uradili kad smo se na to fokusirali.

A kada pogledaš unazad kako vidiš, gde se Darkwood Dub nalazi dve decenije kasnije?

Dejan: Ja mislim da nismo mnogo menjali poziciju, mi smo oduvek pokušavali da budemo svoji, nezavisni, u tom smislu da je naša odluka najvažnija što se tiče same produkcije benda, kada ćemo svirati, gde, šta, kako, kako ćemo objavljivati albume, koje pesme će biti singlovi, i tako dalje do najsitnijih detalja smo se od početka trudili da mi odlučujemo o tome, pošto mi radimo tu muziku, i mislim da je to naš najveći uspeh, gledano iz subjektivnog ugla, nismo se kompromitovali ni u kom smislu..

Da li je to razlog da već šesti album za redom izlazi za istog izdavača? Da li je u pitanju umetnička sloboda to, ili je to trenutno najbolja opcija?

Dejan: To je najbolja opcija od svih ponudjenih. Daleko od toga da smo zadovoljni saradnjom sa B92, ali mislim da smo sa njima imali najmanje nesporazuma. Ne znam kako će ubuduće biti. Opet, svi ti albumi su nekako izgurani, od albuma Život počinje u tridesetoj mi sve snimamo u svom studiju, to je u stvari deo produkcije koji je nama važan. Ne znam, možda i da su u situaciji, možda bi ovi izdavači bili agresivniji po pitanju uplitanja u naš rad, ali ne verujem, mislim da smo svim ostalim stvarima i delovanjem na sceni pokazali svima da uvek možemo da računamo na neku svoju publiku i da je svakome ko saradjuje sa nama najbolje da nas što manje dira, verovatno, ne znam. Nama u bendu je  u fokusu da sviramo dobre koncerte, da sviramo puno koncerata, i da realizujemo stvar od početka do kraja u našem studiju, od usnimavanja do miksanja muzike sve sami radimo, sve do post produkcije, što je super, to je iskustvo kompletnog muzičara.

Zašto se toliko malo bendova upušta da uzme stvari u svoje ruke sa strane snimanja i produkcije?

Dejan: Da, ali pre dvadeset godina je to isto bilo podjednako teško kao i imati svoj studio ili probati da naučiš nešto o produkciji, a ja sam ubedjen da sami muzičari ne samo da mogu da budu najbolji producenti, inženjeri zvuka, tonci, dj-evi, jer muzika je sveobuhvatna stvar, ako se dobro razumeš u jedan deo te oblasti, nećeš imati problema sa drugim. Na primer, verujem da svaki bubnjar ili gitarista može uspešno da se bavi elektronskom muzikom. Ali to je samo stvar ličnog izbora, osećaja te širine, šta ljude sve zanima a šta ne. Nas konkretno zanima rad u studiju puno, od samog početka, i nekako smo maštali sve vreme da steknemo uslove da imamo neograničeno studijsko vreme, odnosno da imamo svoj studio. Sada, kada se to ispunilo mi samo nastavljamo dalje taj svoj san da ispunjavamo tj. da snimamo i trudimo se da imamo redovnost, da svakog dana radimo, sad – koliko ostale mogućnosti dozvoljavaju, toliko se i mi bavimo muzikom.

Da li bi mogli da smatramo činjenicu da sami diktirate studijsko vreme nekom beneficijom? Oslobadja li stvaralaštvo?

Dejan: U kreativnom smislu je oslobadjajuće, ali kako god da okreneš ti dodjes do nekog deadline-a koji moraš da juriš, bez obzira da li to uslovljava tržiste ili sam sebi postavljaš. U nekom trenutku se nadjes u situaciji da moraš da žuris i da krpiš, da se snalaziš. Ta sloboda nije bez odgovornosti, mi svesno ulazimo u rizik da to možda ne ispadne baš najbolje, ali opet, zadovoljstvo koje dolazi posle, kada uspešno nešto završimo, kada uspešno isproduciramo album i zadovoljni smo rezultatom, to je nešto što je nenadoknadivo.

A šta krije Jedinstvo?

Dejan: Dosta nekog odricanja u korist opšteg dobra. Puno puta čovek mora da se povuče da bi sve leglo, i jednako moraš da paziš na to gde si ti u toj slici. Svako o sebi naravno. Jurili smo taj neki groove, najvažnija nam je bila atmosfera i osećaj na snimku; tako smo pravili selekciju. Shvatili smo u jednom trenutku da jurimo to nešto što je jedinstvo nas petorice, pri tom opet je i jedinstveno, to smo samo mi i niko drugi, tako ja doživljavam u kranjem slučaju svačiji kreativni rad.

Koliko ste se vratili improvizaciji? Znam da je na početku to igralo jako veliku ulogu i deluje mi da sa Jedinstvom taj duh vraća.

Dejan: Pa, mi stalno menjamo koncept rada, kao i uopšte, nekad pravimo konceptualne albume, nekada se više fokusiramo na neke druge probleme koji su podjednako važni što se tiče muzike, kao što su to aranžmani. Trudimo se da nekada uhvatimo celinu, a nekada radimo iz parčića, u zavisnosti od toga kakva nam je trenutna inspiracija i kakvi su nam trenutni tehnički uslovi, što je možda još više važno. Album Jedinstvo smo konačno imali priliku da snimamo u istoj prostoriji u kojoj i pesme nastaju, tako da smo tu negde objedinili, pošto je ranije bio stalno problem, uvek ideš kod nekog u studio. Onda smo u početku imali taj deo za miksanje, ali nismo imali gluvu sobu za snimanje i tako dalje, snalazili smo se, ali sad je nekako to konačno pa se možda i sam taj improvizatorski deo više čuje, što je super. I dan danas verujem da najbolja muzika izlazi iz improvizacije, iz jam session-a. Tako da mi session-e održavamo stalno, kad god se dohvatili instrumenata uvek jam-ujemo pa onda odsviramo neku pesmu ili radimo neke zadatke, ali nam je obavezan deo nekog filtriranja i opuštanja i zajedničkog usviravanja. A samo nastajanje pesama nikada, ja zaista mislim da nismo pravili pesmu tako što neko dodje i  kaže: ,,Evo, imam jednu pesmu, prvi deo ide ovako, drugi onako, treći onako..” Uvek smo se krpili nekako, jedan predloži nešto, drugi se prihvati toga, okrene, obrne.. Mislim da je to sve pre svega zbog našeg ličnog zadovoljstva jer svakog od nas uzbudjuje ta promena koja se dešava prilikom razmene muzičkih ideja, da tako kažem.

A koliko je dub-a ostalu u Darkwood Dub-u?

Dejan: Uvek, ali to ne treba pomešati sa terminom reggae, jer ja više dub doživljavam kao metod rada. A sama ta fokusiranost i fasciniranost studijom i mogućnostima manipulacije muzike u studijskim uslovima je nama danas podjednako uzbudljiva kao i pre dvadeset godina. Ljudi nas u pocetku nisu baš dobro razumeli kada smo imali taj stav Darkwood DUB, kao zašto DUB, jer su očekivali mozda vise reggae-a ili više karipske muzike ali nije to nama nikada i bila ideja, realno, od svih dub bendova ja najviše volim African Head Charge, a oni imaju mnogo više njujorškog fanka nego karipskog ugodjaja. Nije da nam je ta muzika strana, naprotiv, baš je volim, dub, roots dub, ali volim i sve savremene muzičke forme koje podrazumevaju tu studijsku nagradnju, korišćenje efekata, delay-a, toga uvek ima, i ima sve više i više, čini mi se, kao i u našem slučaju.

Kako gledaš na dubstep, kao novu inkarnaciju dub-a, jos elektroničniju, digitalniju i okrenuta više žurci u nekom electro smislu nego soundsistemima?

Dejan: Pa uvek je to bila namenska muzika, znači muzika koja se puštala na sound system-ima, ili se pušta danas na rejvovima, potpuno je svejedno, važna je namena. Ta originalna produkcija iz sedamdesetih, naravno da je nešto sasvim posebno. To što mi se i svidja u tim novim formama, kao što si pomenuo dubstep, je to što prihvataju princip, konkretno, delay procesor može na puno načina da se iskoristi i da bude efektan. Da imaš promenu subjektivnog percipiranja muzičke matrice, muzičkog prostora. Ja ceo život volim psihodeličnu muziku iz bilo kog doba i perioda da dolazi, tako i ovi novi žanrovi, uvek ima zanimljivih stvari. Pogotovo engleska scena, još od drum ‘n’ bass-a, pa preko dubstep-a to je sve manje-više ta neka priča dub-ovanja, samo na različitim BPM-ovima. Ali to je ok.

Koliko si upućen u novu srpsku scenu i, generalno, bendovima novijih generacija, da li ti je tu nešto zapalo za oko?

Dejan: Ima, ima puno, pratim tu mladu scenu, uvek sam i pratio jer su se retko dešavale neke, kako da kažem, bitnije promene; sad, ovaj novi talas bendova je obećavajući. Dobra stvar je to što se zadnjih godina dosta olakšala mogućnost da se snimi album, da se objavi album, mislim da je za svaki bend ponaosob od presudne važnosti u stvari koliko redovno svira koncerte, i probe naravno, koliko su marljivi. A posebno mi se svidja beogradski bend Ola Horhe, koji još nema album, treba da im izadje album ja mislim sad uskoro; oni su mi sasvim zanimljiva pojava, mislim da će to biti najbolji naš bend; meni su lični favoriti.

Pored činjenice da su elektronski instrumenti, sempleri, sintisajzeri, ritam mašine, čak i lap-top, korišćen tako, poprilično dostupni, zašto misliš da zapravo postoji toliko malo bendova trenutno na sceni u Srbiji koji mešaju elektronsku muziku sa tim gitarskim, energičnim pristupom?

Dejan: Pa verovatno ljudi nemaju dovoljno interesa, materijalnog interesa pre svega, da se bave tim poslom. Ljudi se late bavljenja muzikom kad završe fakultet, to može da bude malo kasno, ne znam. Mene lično elektronski instrumenti prilično raduju, kad god imam slobodnog vremena, ja se sam bavim pravljenjem muzike na laptopu. Ali opet, to je verovatno stvar ličnog izbora. Realno kad pogledaš, nema puno ni bas gitarista, ni gitarista, ni bubnjara.. Ima dosta ljudi koji sviraju u po nekoliko bendova, to je činjenica, ali šta da radimo, moramo da prihvatimo takvo kakvo je.

S obzirom da je prošlo evo već deset godina od tih promena, govorim sad isključivo o kulturnom aspektu, koliko – da li se uopšte promenilo na bolje, kako 2010. izgleda za scenu u Srbiji i šta misliš da donosi nova decenija?

Dejan: Generalno su svi bendovi više svirali devedesetih nego što je slučaj od dvehiljadite na ovamo. Zašto je to tako, ne umem da objasnim; moguće da ima veze sa stanjem duha društva koje je u tranziciji, koje manje pažnje odvaja na kulturu, više je na toj ekonomskoj strani. Ljudi su se mahom donekle zasitili malo – u stvari navikli su na festivale, tako da mislim da ne postoji Exit festival, u Novom Sadu se ne bi sviralo van Exit-a.. Ne znam, sad neću da tvrdim, ali možda je slična situacija u Subotici, u pogledu Trenchtown-a i svirke, ne znam da li ima van sezone, ali mi samostalan koncert u Subotici nismo dugo imali, isto tako u Nišu, zašto se to dešava; pritom spadamo u bendove koji mnogo sviraju. Mislim da nije problem u muzičarima, muzičara ima dovoljno, čak i da ih je duplo manje opet bi bilo dovoljno, ali malo ima ljudi koji dolaze na koncerte.

Za kraj, šta dolazi dalje za Darkwood Dub, posle Jedinstva?

Dejan: Mi sad upravo završavamo miks dve nove pesme, jedna od njih će biti singl, radili smo sada u saradnji sa MTV-jem muziku za njihovu humanitarnu kampanju za pomoć Haitiju, jedan američki pevač haićanskog porekla nam je gostovao, mi smo ga usnimili, smiksali, napravili pesmu pa sad to treba da se pojavi; i radimo na albumu tako što snimimo nekoliko tema pa to smiksamo, pa opet snimimo pa miksamo. Trudimo se u stvari da uvek pristupimo drugačije rešavanju problema ne bi li izbegli neku eventualnu smorenost, da nam ne dosadi, ne daj Bože.

Svi ljubitelji hip hopa znaju ko je bio Keith Elam poznatiji pod pseudonimom GURU (skraćeno od Gifted Unlimeted Rhymes Universal) i koliki je značaj imao na hip hop muziku i zajednicu. Ali ono što nisu znali je da se ovaj MC već duže vreme borio sa neizlečivom bolešću pa je nedavna vest da je u komi šokirala mnoge. GURU je to iz nekog razloga uspešno krio sve do 19. aprila kada je preminuo.

Poslednje pismo koje je GURU navodno napisao pre smrti zbunilo je mnoge i nateralo ih da posumnjaju u njegovu autentičnost obzirom da se zna da je Solar, novi Guruov producent, želeo prava na sve Gang Starr pesme iako je na njih prava ima DJ Premier. Medjutim, DJ Premier se u ovakvom trenutku nije upustio u svadju oko novca već je i sam napisao poslednji pozdrav svom dobrom prijatelju.

Mi nismo želeli da pišemo suvišne tekstove o ovom reperu već smo odlučili da objavimo intervju koji je leta 2006. sa njim uradio naš kolega Ivan Ristić na festivalu Hip Hop Kemp.

Čije pesme izvodiš na nastupima – one koje si uradio kao Gang Starr ili samo tvoje kao Guru Jazzmatazz?

Guru: Pre svega, sve pesme su moje. Šta god da izvodim, sve mi predstavlja zadovoljstvo. Posebno volim nove pesme jer su sveže i uzbudljivije ih je izvoditi. Izvoditi zajedno nove klasike rame uz rame sa starim je pravo uživanje.

Pesme kao što su ,,Full Clip’’ i ,,Royalty’’ zvuče neverovatno kada ih izvodi bend na instrumentima. Čudan osećaj je čuti ove pesme uživo sa bendom obzirom da sam odrastao slušajući originalnu verziju.

Guru: Zahvalnost za to ide mom partneru i super producentu Solaru. Imao sam tu čast da otkrijem jednog hip hop genija – DJ Premier-a, a evo sad i drugog genija, naučnika i vizionara. 

Solar: Hvala na komplimentima. Bio je pravi izazov napraviti nove aranžmane za stare Gang Starr pesme i prilagoditi ih živim nastupima. Sama produkcija je bila izazov i drago mi je da se ljudima svidja novi zvuk koji smo dodali starim klasicima.

Prošle godine izjavio si da je Gang Starr prošlost, medjutim DJ Premier je rekao da je Gang Starr samo na pauzi. Postoji li mogućnost da se Gang Starr ponovo okupi?

Guru: Nažalost ne. Zato što je to bio deo jedne ere i deo prošlosti. Mislim da sam tu dostigao svoj vrhunac i sada je vreme da se krene dalje. Ovo nema veze sa Guru-ovim solo projektom već sa tim da Guru preuzima svoju karijeru i svoju kreativnost u svoje ruke. Osnovali smo Label 7 Grand izdavačku kuću i ja sam njen predsednik. Guru sada ima kontrolu nad svojom muzikom i kretivnošću. Ovo je iznad Gang Starr-a, Jazzmatazz-a ili bilo čega što sam radio do sad. To je izdavačka kuća, to je vizija, to je pokret.

Da li će tvoje muzika u budućnosti biti sličnija Jazzmatazz-u ili uličnom hip hopu koji si radio kao Gang Starr?

Guru: Prošle godine u ovo vreme izdali smo album Guru Version 7.0 The Street Scriptures. Ima 19 pesama, a na njemu gostuju B-Real, Styles P, Talib Kweli, Jean Grae, Jaguar Wright i sve pesme je producirao Solar. To izdanje je još uvek u prodaji. Planiramo da izdamo još diskova, dvd-eva i kao Jazzmatazz. Naravno, underground hip hop će zauvek ostati u našim srcima i trudićemo se da ga održavamo u životu. Jazzmatazz je nešto više od hip hopa, on je za malo sofisticiraniju publiku. Tako da imamo nešto za svakoga.

Da li više voliš da nastupaš s bendom ili samo sa DJ-em?

 Guru: Zanimljivo je da se meni svidja i jedno i drugo. Sledeće nedelje radićemo samo DJ set – ja, DJ Doo Wop i Solar, a večeras ste imali priliku da čujete Jazzmatazz. Ponosan sam na sve to jer smatram da ne može puno umetnika da se snadje u svim tim žanrovima.

Razgovarala: Ana Eraković

Jevrem Ratković, ljubiteljima domaćeg hip hopa poznatiji kao Batisha MC, je dvadesetčetvorogodišnji student grafičkog dizajna. Nastavak

Razgovarala: Ana Eraković

Zašto ste odabrali baš ime Azil (5 je, pretpostavljam, zbog broja članova)? Nastavak