Verujem da nema osobe, slušala ona rep ili ne, koja se nije u jednom momentu susrela sa Gil Scott-Heron-om i njegovom pesmom ,,The Revolution Will Not Be Televised’’. To nije bila samo referenca u stihovima afrocentričnih repera već je postala fraza koja je označavala bunt i želju da se trenutno stanje menja. A kada vaš stih postane deo opšte kulture i jedan od pokliča borbe za slobodu, šta vam je kao pesniku više potrebno?

Gil Scott-heron rođen je 1. aprila 1949. u Čikagu. Majka mu je bila pevačica, a otac Jamajčanin fudbaler koji je 1950. postao prvi crni fudbaler u škotskoj ligi. Nakon što je Gil napunio dve godine, njegovi roditelji su se razišli, a njega poslali u Tenesi da živi sa bakom. Kako on sam opisuje u pesmi ,,On Comming From a Broken Home (Part 1)’’ koja se nalazi na njegovom poslednjem albumu I’m New Here, život sa bakom je bio sve samo ne ,,rasturen’’. Baka ga je odgajila tako da je Gil kada je za to došlo vreme upisao fakultet dobivši punu stipendiju, tačnije Univerzitet Linkoln  u Pensilvaniji, isti onaj koji je pohađao njegov uzor Langston Hughes. Sad zamislite mladog inteligentnog Afro-amerikanca koji želi da se dodatno obrazuje 1968. godine, godini najvećih političkih i društvenih previranja od Drugog svetskog rata, ne samo u Americi već u celom svetu.

Na fakultetu Scott-Heron upoznaje muzičara Brian Jackson-a sa kojim formira bend Black&Blues, a posle druge godine fakulteta pravi pauzu kako bi napisao dva romana The Vulture i The Nigger Factory. Roman The Vulture je objavljen 1970. godine i dobio je pozitivne kritike.

Iste godine Gil započinje svoju muzičku karijeru snimivši LP Small Talk at 125th and Lenox. Na omotu ovog albuma, na kom Gil sedi šmekerski okrenut ka objektivu u oči prvo upada nadnaslov A New Black Poet, a album je dobio naziv po klubu koji se nalazio na uglu 125. ulice i Ulice Lenoks a u kome je sav materijal snimljen. Takođe, na ovom albumu je svetlost dana ugledala čuvena ,,The Revolution Will Not Be Televised’’. Gil je govorio o licemerju belih, ali i crnih Amerikanaca naglašavajući da nije krivica samo u ,belom đavolu’ već da je i njegov narod svojom lenjošću i nedostatkom entuzijazma za napretkom i promenom dobrim delom doprineo da se nađe u situaciji u kojoj se tada nalazio. Prozivao je i afro-američke kvazi revolucionare. Ceo album se sastojao iz Gil-ove poezije koju je sam recitovao i bubnjeva i još po nekog intrumenta koji ga je nenametljivo pratio u pozadini. Poslednji zapažen album bio je It’s Your World iz 1976. dok će ostali albumi koji su izlazili proći krajnje nezapaženo.

A onda nas je sve prošle godine iznenadio novim albumom I’m New Here. Nismo znali, ali mogli smo da pretpostavimo da je Scott-Heron odlučio da se pozdravi sa muzikom, svetom, svima nama i da sa svima podeli svoju poslednju zahvalnost prema svojoj baki. Album sačinjen od straha od starosti, bolesti i smrti. Osećaj nepripadanja, usamljenosti i suvišnosti izbijali su iz svakog stiha, a pratila ih je jednako uznemirujuća muzika. Čak ni remiks albuma koji je pokušao da uradi mlađani Jamie X iz benda The XX nije mogao da pomogne da se ovo osećanje ublaži. U petak 27. juna na blogovima nas je sačekala tužna vest da je Gil Sott-Heron posle godina življenja sa HIV-om i iznenadne bolesti, preminuo u 62. godini.

Gil Scott-Heron-a smatraju začetnikom takozvanog concious i afrocentričnog repa. Njemu više nego bilo kome zahvalnost duguju Public Enemy, Common, Talib Kweli, The Roots i mnogi mnogi drugi. I ne samo oni. Verujem da su njegovu poruku čuli i razumeli i oni koji koji nisu bili Afro-amerikanci 60-ih i 70-ih godina, već mnogo dalje, ali odlučni da ne uzimaju sve što im se servira zdravo za gotovo i da se bore za svoja prava. Jer njegova je poruka bila univerzalna.

To je i bila njegova namera i u njoj je uspeo.

Ana Eraković

Recenzija albuma I’m New Here

The Revolution Will Not Be Televised by mallox

Ima li ikoga ko ne zna da je Andy Warhol radio omote za albume The Velvet Underground & Nico sa čuvenom bananom i Sticky Fingers The Rolling Stones-a koji je na sebi imao pravi rajsfešlus? Ili da je Beck za album The Information ostavio nalepnice da vi sami napravite svoju verziju, a nešto slično prošle godine ponovio je i P.O.S. sa albumom Never Better. A da li ste znali da deluks izdanje albuma Neon Bible grupe Arcade Fire kada ga pomerate izgleda kao mala Biblija koja se lista? Ili da je dečak sa omota DJ Shadow-ovog albuma The Outsider zaista bio autsajder u školi i da je posle toga postao glavna faca?

Ne suditi o knjizi na osnovu omota na album se nikako ne može primeniti!Naprotiv, ukoliko ste iole iskusniji poznavalac muzike i kulturne matrice u kojoj je ona stvarana moći ćete samo na osnovu omota da pretpostavite šta se nalazi unutra!

Koliko je samo prostora bilo na omotima vinila i oni su jedini koji se zaista mogu nazvati omotima. Dok slušate ploču u rukama ste imali vizuelno objašnjenje ideje koju je izvodjač svojom muzikom želeo da prenese. I mogli ste ga vrteti prstima pamteći svaku pojedinost, svakog saradnika ili čak naći skrivene poruke. Postoje oni koji i danas to rade. Omot za CD je i dalje davao prostor (hm, već pričamo o cd-u u prošlom vremenu!), ali u manjem formatu, jer je sve počelo da se digitalizuje i ubrzava. Knjižice u kojima se mogu naći tekstovi pesama, zahvalnice, još fotografija su posebno za slušaoce iz države kakva je Srbija, naviknutih na pirate sa prednjom i možda zadnjom stranom omota, predstavljali pravi novi nesitraženi svet.

Svi oni koji su želeli da poruku prenesu ne samo muzikom već i onim u šta će ta muzika biti smeštena uglavnom su se trudili da pakovanje bude što lepše i reprezentativnije, neki omoti su prava umetnička dela i radili su ih neki od najpoznatijih umetnika prošlog i ovog veka. Već pomenuti Andy Warhol, zatim Banksy koji je uradio omot za album Liberation Talib Kweli-ja i Madlib-a, a poznat je i njegov doprinos u ,,dizajniranju debi albuma Paris Hilton”. Omot za album Horses Patti Smith uradio je čuveni fotograf Robert Mapplethorpe sa kojim je u to vreme delila jedan stan u Njujorku … Omot za Editors An End Has a Start je delo Idris Khan-a i nastao je kao rezultat spajanja velikog broja digitalnih fotografija industrijskih zdanja u jednu, čime se oslanja na radove kakve je stvarao par Bernd i Hilla Becher. Daydream Nation sveća na istoimenom albumu grupe Sonic Youth delo je nemačkog umetnika Gerhard-a Richter-a, a predstavlja tračak nade, usamljen i krhak. ,,Kerze” (sveća) je na jednoj aukciji prodata za 7 miliona funti.

Oduvek su mi bile besmisleni omoti na kojima je izvodjač predstavljen u krupnom planu, slika obradjena do savršenstva u najboljoj odevnoj kombinaciji kao za naslovnu stranu nekog modnog časopisa, ali srećom takvi omoti su uglavnom bili svojstveni pop i folk zvezdama. Naravno, razumljivo je stavljanje izvodjača u krupni plan na njihovim prvim albumima dok ih publika ne upozna, mada je u internet eri i to postalo nepotrebno.

Jedan od mojih omiljenih omota, tužni pajac, na albumu Overpowered bivše pevačice grupe Moloko, Roisin Murphy, predstavlja ideju pop zvezde koja igra ulogu 24h u haljinama Givency-ja i Viktor&Rolf-a. Zadnja strana na albumu Blood Sex Sugar Magic grupe Red Hot Chili Peppers predstavlja Anthony-jevu ruku,a spisak pesama je pisao on lično, dok je za tribal na prednjoj zadužena ista osoba koja je radila većinu tetovaža članova benda. Osoba na omotu Radiohead-ovog The Bends je sam Thom Yorke čija je fotografija obradjena tako da izgleda kao lutka. Čuveni omot Joy Division za album Unknown Pleasures nije grafikon zvučnih talasa već pulsevi PSR B1919+21 – prvog pulsara ikad otkrivenog. Vau!

Kada sam videla omot novog albuma Animal Collective Merriweather Post Pavilion zvala sam ukućane da mi potvrde da se zaista nešto na slici pomera. Ovaj omot inspirisan je radom japanskog psihologa Akioshija Kiatoke i predstavlja ideju samog albuma: fikcija nasuprot realnosti, uznemirenost nasuprot smirenosti. Već smo pomenuli da je omot za novi Mos Def-ov album The Ecstatic scena iz filma Killer Of Sheep, što su svojevremeno upražnjavali i The Smiths, pa tako čuveni album The Queen Is Dead predstavlja scenu iz filma L’Insoumis’ Alain Delon-a.

Nas-ov Illmatic omot je takodje pun simbolike – na slici Nas ima sedam godina kada je kako sam kaže počeo da shvata stvari oko sebe, dete iza koga je geto koje gleda ispred sebe u budućnost. Nas će ovo ponoviti i na sledećem albumu It Was Written, ali na slici će imati 23 godine. Ovu ideju će preuzeti i Biggie za Ready To Die, a prošle godine Lil Wayne za kič omot albuma Carter III.

Neki omoti su pomerili granice shvatanja u šta bi to nosač zvuka trebalo da se upakuje. Na primer, fantastično dizajnirano strip boks izdanje Madvilainy 2 ili Chutes Too Narrow grupe The Shins koji se rasklapa kao knjižica za decu

Postoje albumi zhvaljujući kojima su neka mesta postala kultna: Paul’s Boutique na omotu istoimenog albuma grupe Beastie Boys zapravo nikad nije ni postojao već je tu bila radnja pod nazivom Lee’s Sportswear na donjem istočnom Menhetnu. Kasnije su fanovi dolazili da se slikaju ispred tog mesta i čak je jedno vreme tu bila kafeterija kojoj su dali ime Paul’s Boutique. Čuveni Beatles-ov Abbey Road je dobio ime po ulici u kojoj se nalazio studio, a ljubitelji teorija zavere koriste ovu fotografiju, za koju je fotograf Ian McMillian imao samo 10 minuta vremena, da potvrde da je pravi Paul McCartney zamenjen lažnim. I naravno šta bi Oasis radili nego kopirali Beatles-e pa su u jednoj londonskoj ulici snimili fotografiju koja će se naći na albumu (Whats’s The Story) Morning Glory. Omot albuma Entroducing DJ Shadow-a prikazuje njegovo omiljeno mesto – prodavnicu ploča Records koja sadrži verovatno najveći broj vinila, čak više od diskova. Ulica u Grinvič vilidžu kojom šetaju Bob Dylan i Suze Rotolo na omotu njegovog albuma The Freewheelin’ blizu Dilanovog stana je i danas mesto hodočašća mnogih zaljubljenika u muziku. Postoji i mapa na kojoj su obeležena sva mesta koja su postala poznata zahvaljujući albumima.

S druge strane ima potpuno idiotskih omota: nekih koji plastično prikazuju naziv albuma kao što je album Back To the S___t! Millie Jackson ili Swamp Dogg-ov Rat On!!!. Tino i La Primera Vez će postaviti temelje za sve City Records i Grand albume, a The Louvin Brothers će vam objasniti da se sa Satanom nije šaliti. Ali ipak moj favorit ostaje Linda Ronstadt i (duboko verujem, ironični) omot za The Silk Purse. Srećom veća imena uglavnom nisu imala ovako katastrofalne omote!

A šta od svega toga možete da vidite na 100×100 piksela sličici u Winamp-u ili iTunes-u? Da li znate kako izgleda zadnja strana poslednjih pet albuma koje ste preslušali? Da li vas uopšte zanima ili ste već videli neki novi album i opsesivno ga tražite po blogovima? Nemamo više vremena da se udubljujemo u bilo šta, samo konzumiramo i odbacujemo ono što nam se u prvih petnaest minuta ne svidi, ako mu damo i toliko vremena. A šta ako neki album tek sa omotom čini celinu? Šta ako ste u brzini nešto propustili? Možda bi trebalo s vremena na vreme da stanemo i okrenemo se oko sebe pre nego što bude prekasno.

Ana Eraković

Sećam se da kada se 2001. pojavila Ališa Kiz (Alicia Keys) i kada sam je prvi put na TV-u ugledala krhku devojku kako snažno peva ,,Fallin’”, ostala bez reči. Album Songs In A Minor još nije stigao kod pirata na tezge i vratila sam se kući s namerom da slušam bar nešto slično u medjuvremenu. I ničeg nije bilo u mojoj r&b i soul kolekciji što bi zamenilo zvuk devojke sa pletenicama , ni dan-danas nema ničeg sličnog.

Ališa ima neverovatan talenat i uprkos stremljenjima muzičkih kuća da od nje naprave novu Whitney ili buduću Beyonce ona se držala svog klavira i svojih muzičkih uzora i inspiracija koji variraju od Roberte Flek, Marvin Geja, Prinsa, preko Wu-Tang Clan-a, Notorious BIG-a i Nirvane. Neko takav jednostavno nije mogao da pristane na kompromis vrckajuće cice u kratkim haljinicama. U odluci da istraje i izgura svoju priču do kraja svesrdno su joj pomagali Clive Davis, nekada CEO Ariste, a zatim osnivač J Records-a za koje je prva snimala baš Ališa kao i njen dečko i producent Kerry ,,Krucial ” Brothers (zajedno čine Krucial Keys) koji zaista jeste jedna od krucijalnih figura u njenoj karijeri.

Songs In A Minor je bio i ostao pravo osveženje na r&b sceni prepunoj istovetnih ritmova, neprestano ponavljajućih bitova i debilnih tekstova pesama. Ališa je pevala o ljubavi koju je proživela i doživela do tad, situacijama s kojima se sretala odrastajući u Harlemu najbolje kako je umela jedna osamnaestogodišnjakinja, a sve to je ipak i dalje zvučalo veoma zrelo. Otvarati album ,,Mesečevom sonatom” je izgledalo kao potpuno ludilo za tadašnju r&b scenu koja je, može se reći, bila na svom vrhuncu, ali izgleda da su soul klavir i hip hop bitovi ipak uspeli da nadju svoj put do publike.

Sledeći album The Diary Of Alicia Keys je bio manje hip hop, a više soul i čini se da je još manje podilazio publici. Uz pomoć Kanye Westa-a semplovan je klavir (?) za prvi singl ,,You Don’t Know My Name” i pozvan Mos Def u spot da bude Ališin predmet obožavanja. Kada sam nabavila taj album slušala sam ga na putu od škole do kuće i ježila se misleći kako je album sjajan. Posle 24 časa će se ispostaviti da je to ipak bila posledica gripa a ne kvaliteta albuma.

2005. na red je došao MTV Unplugged album za čije snimanje ponudu dobijaju samo odabrani. Na njemu su se pojavile i dve nove pesme ,,Unbreakable” i ,,Love It Or Leave It Alone”. Ovaj album može da posluži kao odlična priprema za predstojeći koncert u Areni. Takodje on je bio nepohodna doza Ališe Kiz za fanove dok se ne pojavi album As I Am koji je bio jedan od najprodavanijih albuma prošle i ove godine.

Ališa se oprobala i kao glumica u filmu Smokin’ Aces u kome glumi seksi plaćenog ubicu i kao jedan od protagonista filma uradjenom po bestseleru Dnevnik jedne dadilje, a nedavno je završila snimanje filma takodje uradjenog po bestseleru Tajni život pčela. Najnovije iz Keys kuhinje a takodje ima veze s filmom je i duet ,,Another Way To Die” u saradnji sa Jack White-om iz White Stripes za poterebe dvadeset i drugog James Bond filma Quantum of Solace.

Ališa Kiz je do sad prodala trideset miliona albuma širom sveta što je čini jednim od najprodavanijih izvodjača u ovoj deceniji. Kao ,,vukovac” bila je primljena na Kolumbija univerzitet, ali je ipak odlučila da se posveti muzičkoj karijeri. Imala je tu čast da na sceni nastupa sa najcenjenijim muzičarima današnjice kao što su Stevie Wonder, Lenny Kravitz i Quincy Jones. I ne samo to, izdala je i knjigu Tears for Water: Songbook of Poems and Lyrics.

Ališa Kiz je onaj tračak svetlosti koji vraća nadu da kvalitetu još ima mesta na (komercijalnoj) muzičkoj sceni, da ljudi i dalje prepoznaju dobru muziku i da talenat ide ispred proizvoda.

Ana Eraković

Socijalno angažovane pesme kao glavni pokretači u klubovima? Da li ste ikad zamišljali da ćete s uživanjem djuskati uz pesmu koja uz neverovatno zaraznu i veselu melodiju govori o ratu, revoluciji, terorizmu ili rasizmu (,,Sunshowers”)? Niste? Niko nije. Ali to je upravo ono što je eksentrična umetnica M.I.A. htela da postigne.

Maya Arulpragasam je rodjena u Londonu, a korene vuče iz Šri Lanke i od malena je rastrzana izmedju ova dva mesta, dva potpuno drugačija sveta, dve sasvim različite kulture. U potrazi za identitetom i sa snažnom potrebom da na drugačiji način prenese poruku M.I.A. je snimila album Arular koji je (jedva) izašao 2005. jer su muzičke kuće smatrale da je suviše čudan iako su pesme ,,Galang” i ,,Sunshowers” na internetu i u klubovima bile hitovi. Ovaj album je dobio ime po njenom ocu Arulu. Svoj drugi album Kala (nazvan po njenoj majci) izdala je prošle godine i postigla ogroman uspeh sa singlovima ,,Bird Flu”, ,,Boyz” i ,,Paper Planes”. Manje je poznato da se M.I.A. bavi i drugim vrstama umetnosti • slikarstvom (grafiti), filmom (završila je filmsku akademiju u Londonu) i dizajniranjem odeće (sve što nosi je njenih ruku delo). Neke svoje radove je i izlagala, a njenu umetnost naročito ceni (i kupuje) Jude Law. Imajući u vidu prošlost Maye koja se sastojala od bežanja pred ratom zahvaćene Šri Lanke, oca koji se priključio vojsci, život u tudjoj ne-tako-tolerantnoj-koliko-se-predstavlja zemlji njene reči dobijaju znatno na težini. Podcenjena i neshvaćena, obdarena klasičnom indijskom lepotom i mladolikošću ova tridesetogodishnjakinja je odbijajući pravila koja su joj nametana i mršave opcije koje su joj pružene stvorila prepoznatljivi muzički i vizuelni identitet koji je samo njen i originalan. Svoje ,,mane” je pretvorila u prednosti, svoju različitost je iskoristila da se probije kao jedinstven umetnik u moru britanskih izvodjača koji su samo oponašali američki model.

Njena prva ljubav je bio hip hop i izvodjači kao što su Public Enemy i N.W.A., zatim ragga kultura kojoj su se priklonili mnogi njeni sunarodnici, kao i indie bendovi poput Pixies čiju pesmu ,,Where Is My Mind” je obradila u ,,20$”. Na prvom albumu su joj pomagali (tadašnji dečko) Diplo, Richard X i Elastica, a na drugom se već udružuje sa da-li-ima-neko-da-nije-radio-s-njim Tibalandom (koga pominje u pesmi ,,Fire Fire” sa albuma Arular).

Iako smo se veoma radovali njenom nastupu na ovogodišnjem EXIT-u odmah posle N.E.R.D.-a, ona je usled fizičke i psihičke iscrpljenosti odlučila da otkaže predstojeću američku i evropsku turneju koje su bile planirane za ovo leto. Ne ljutimo se, ali je očekujemo (kao i Kelis) da se iskupi!

Ana Eraković

Rad sa ovim bendom, omogućava Kejvu da nastavi da istražuje svoje opsesije: religiju, smrt, ljubav i nasilje, a sve to dobija neki bizaran zvuk, koji se često može opisati kao samosvesni eklektični hibrid bluza, roka i arty post panka. On ovde pušta svoje literarne aspiracije da isplivaju na površinu  – tekstovi pesama su, zapravo, narativna proza, mračni su, depresivni ali i predstavljaju stvaranje jednog neponovljivog muzičkog mita. Sa svojim mračnim aranžmanima, sumornim tekstovima on , svakako, unosi ogromnu količinu eksperimentalnog post panka u epski dark pop osamdesetih.

Slede izdanja The Firstborn Is Dead (1985), Kicking Against the Pricks
(1986), Your Funeral, My Trial (1986), Tender Prey (1988), The Good Son (1990), Henry’s Dream (1992) i Let Love In (1994). Nakon 1986. Kejv pravi dvogodišnju pauzu, radi snimanja filma sa Vim Vendersom Wings of Desire. A njegova produktivnost se prilično uvečava nakon što je prestao da koristi heroin. U tom periodu je objavio i dve knjige (1988. King Ink, zbirku pesama i proznih tekstova, a 1989. novelu And the Ass Saw the Angel). Kejvova saradnja sa V. Vendersom se nastavlja. Uradio je muziku za nekoliko Vendersovih filmova ali se i pojavio, kao poseban gost, u nekoliko istih (Himmel uber Berlin, The Proposition ( za koji je čak napisao i scenario!) itd.)

1996. pojavio se najkomercijaniji album ovog benda u njihovojkarijeri Murder Ballads, sa koga su se izdvojili dueti sa Kajli Minog – “Where the Wild Roses Grow” i sa Pi Džej Harvi “Henry Lee”.  Sledeći album bio je svedeniji, intimniji, Botmans call iz 1997. godine, nakon koga je sastav napravio pauzu do 2001. kada je objavljen No More Shall We Part.  Po izlasku albuma Nocturama (2003), Bliksa Bargeld je napustio Bad Seeds, ostavljajući Kejva i Harvija same, kao jedine preostale članove iz originalne postave.

A onda se 2004. pojavljuje dvostruki album Abattoir Blues/The Lyre of Orpheus, koji je dobio odlične ocene kritičara.  Od 2005. do 2007. objavljen je disk sa raritetnim numerama i B stranama singlova, a Kejv se posvetio i uspešnoj muzičkoj avanturi u okrilju sastava Grinderman.

Sve u svemu, mnogo razloga da se radujemo tom 4.junu, po hiljaditi put
preslušamo sve te melanholične, dark, psihodelične ali posebno hipnotišuće albume i spremimo se za jedan od najboljih koncerata ikada (ili bar u poslednjih nekoliko godina:)!

Nikoleta K.

Danas 10. februara obeležavamo dve godine od smrti James-a Yancey-a poznatijeg kao Jay Dee ili J Dilla i ja jednostavno nisam mogla a da ne odam počast čoveku koji je učinio toliko za hip hop (iako više volim da obeležim datum rodjenja što bi u ovom slučaju bio 7. februar). Ne postoji osoba koja je imala veći uticaj na hip hop na prelasku iz 20. u 21. vek, koja ga je više oblikovala i dala mu pravac kojim će se kretati kada je ovaj već počeo da se gubi izašavši iz svoje gangsta faze.

Jay Dee je umro u svojoj 32. godini, a uzrok je bila neizlečiva bolest. Medjutim njegova zaostavština je ogromna i može se uporediti sa onim što nam je iza sebe ostavio 2Pac. Svoje poslednje dane Dilla je provodio radeći na albumu Donuts sastavljenom isključivo od semplova koji je izašao 3 dana pre njegove smrti. Iako se na albumu nalaze samo instrumentali emocije se lako prepoznaju, slušajući svaku pesmu tačno naslućujete šta je Dilla osećao u tom
trenutku, šta je hteo da vam poruči dok je pravio pesmu. Ovo je dokaz koliko reči ponekad mogu biti suvišne i nepotebne, što je, priznaćete, prilično paradoksalno za žanr kakav je hip hop. Direktno na ovo se nadovezuje i posthumno objavljeni album The Shining i ako ga pažljivo budete slušali shvatićete zašto je dobio naziv koji je dobio, naziv koji bi mogao da obuhvati sve što je Jay Dee ikad producirao. Album The Shining, kao i nedavno objavljeni Ruff Draft, je završen uz pomoć njegovih najbližih saradnika koji su nam obećali još štošta iz Dilline kuhinje poznatije kao Stones Throw Records.

Dilla je počeo da producira sredinom osamdesetih. Kako navodi bubnjar grupe The Roots ?uestlove ,,Niko kao J Dilla nije umeo da ’iskopa’ deo pesme, da čuje ono što nikome drugom nije uspevalo i pretoči u nešto sasvim novo, sveže, ali povrh svega kvalitetno.“ Kada su novinari časopisa Scratch
upitali Dillu u jednom od njegovih poslednjih intervjua u čemu je tajna njegovog specifičnog semplovanja on je jednostavno i iskreno odgovorio da je stvar bila u tome da njegov prvobitni sempler nije mogao da snima duže od nekoliko sekundi i da je to ono što je odredilo njegov stil zauvek. On stoji iza remek-dela hip hop-a kao što su Common-ov album Like Water For Chocolate, Erykah Badu Mamas Gun, skoro sve od Slum Village s kojima je najviše saradjivao obzirom da su bili iz Detroita kao i on, a sa Madlib-om je ostvario kolaboraciju jednostavno nazvanu Jaylib.

J Dilla i ono što je uradio za savremenu crnu muziku nikada neće biti zaboravljeno zato se svake godine održavaju komemoracije u njegovu čast, internet je preplavljen stranicama u njegovu čast i ide se čak dotle da se osnivaju J Dilla Changed My Life grupe.
Kao što bi rekao moj profesor, s vremena na vreme u našim životima, u umetnosti, politici se pojave ljudi koji su u stanju da tako jako ’zavrte točak’ i odrede pravac kojim će se nešto ili neko kretati da se dugo posle osećaju posledice. Samo neki ljudi. Da li ih prepoznajete oko sebe? Dilla je sigurno bio jedan od njih.

Ana Eraković

Ali odakle sve to dolazi?

Daleko, daleko, na samom “kraju sveta“, u severno – atlantskom okeanu, Islandjani su kroz duge, mračne vekove lagano razvijali svoj ironični humor, ekscentrične melodije i drevnu poeziju. Iako je ova zemlja otkrivena još u 8. veku, nezavisnost je dobila tek u drugoj polovini 20. veka. Ipak, svi ti uticaji Danske, Norveške i V. Britanije nisu uspeli da obuzdaju taj divlji duh Islanda, koji se kroz tradiciju i mitologiju održava sve do danas. Jedna od glavnih tajni, koja islandsku muzičku scenu čini tako posebnom, jeste tradicionalna muzika, nasledjena iz srednjevekovnog perioda. U svakom slučaju, Islandjani su razvili muzičku scenu sa posebnim, autentičnim zvukom i stavom – kombinacija drevnih pogrebnih pesama i savremene elektronike, popa, roka i klasične muzike zapravo čini taj njihov i samo njihov eklektični stil.

A kako je sve počelo?

Kada su 1944.godine dobili nezavisnost, mladi Islandjani su se zapitali: Šta je to što je zaista islandsko? Britanci su imali punk revoluciju a Islandjani su želeli svoju. Nisu želeli tudje priče i tudje ideologije. Želeli su da i drugi vide tu energiju i magiju, rastrzanost ali i rešenost, koje su osećali u sebi.

I prvi islandski bend koji ostavlja krajnje nezaboravan new wave trag na svetskoj alternativnoj muzičkoj sceni je The Sugarcubes. Predvodjeni ekscentričnom Bjork, svojim funky, pomalo psihodeličnim zvukom, krajem 80-ih, pomeraju granice alternativne muzike i postavljaju osnov onome što danas prepoznajemo kao autentični, neukrotivi underground zvuk Islanda.

Tu priču dalje nastavljaju bendovi kao što su Bang Gang, Sigur Ros, Mum, Minus, Sloblow, Mugison, Quarashi, Trabant…. Nijedan od ovih bendova nema klasičnu „sex, drugs and r’n’r“ priču • cilj njihovog sviranja nije da postanu bogati i slavni. Svaki od ovih bendova ima svoju ideju. Svaki ton njihove muzike ima poentu i posebnu priču koju jednostavno osećate. Svi ovi majstori vriska vide muziku svuda oko sebe, i u sebi, oni sviraju na home •
made, lo • fi sklepanim instrumentima, na muzičkim kutijama, orguljama,
ksilofonima kombinovanim sa električnim violinama… Jednostavno vam
daju sebe. Ali bukvalno!

Izuzetno visoki tonovi koji karakterišu glas Jonsija, pevača Sigur Rosa, i magični, bajkoviti tekstovi na islandskom, vas ne ostavljaju ravnodušnim; čini vam se kao da biste zauvek mogli da slušate taj atmosferični zvuk. Prosto, ponekad pomislite da se u njihovim pesmama možda zaista kriju vilenjaci i
trolovi koji stvaraju neku posebnu čaroliju u toj muzici.

Mum, je, svakako, pored Sigur Ros-a, jedan od najpoznatijih i najzanimljivijih islandskih bendova. Posebno melodičnu, toplu, bogatu elektroniku upotpunjuju samo njima svojstvenim zvukom i stavom. Ali ono što ih izdvaja od ostalih, jesu moćni vokali koji se tako spontano integrišu u nove analogne i digitalne tehnologije. Svi ti čudni, izmišljeni instrumenti pomoću kojih proizvode savršenu harmoniju brujanja, treperenja, zujanja i šuštanja će vas prosto začarati.

Trabant definitivno nosi posebnu atmosferu sa sobom, s obzirom da su oni prvi i jedini bend koji je svirao u predsedničkoj rezidenciji, u Rejkjaviku. Oni ruše sve moguće granice i stvaraju sexy, bučnu ali zanosnu anarhiju zvukova.

Bend Nilfisk čine dečaci koji su se previše dosadjivali. Zapravo, jedan od ključnih problema mladih ljudi koji žive izvan Rejkjavika, u gradovima od par stotina ili par hiljada stanovnika, jeste upravo dosada. Članovi ovog benda kažu da u njihovom gradu postoji samo pet devojaka i da su svi bili sa njima ☺ pa su se okrenuli muzici i tu pronašli ono što im je bilo potrebno • posebnu
motivisanost. Kada su Foo Fightersi došli na Island, želeli su da se malo bolje upoznaju sa ovom zemljom. Izmedju ostalog, interesovalo ih je kakav je život u unutrašnjosti pa su ih organizatori odveli u jedan mali grad u kom su čuli Nifilsk. Posle tri dana ovaj tek osnovani islandski bend je svirao na oooogromnom koncertu u Rejkjaviku, kao predgrupa FF-a!

Mugison je one-man bend. Najveći problem ovog muzičara bio je prostor za vežbanje. Jednog dana, nazvala ga je njegova devojka i rekla da je problem rešen • dobili su ključeve od crkve. Od tog dana Mugison vežba u potkrovlju lokalne crkve i niko u tom gradiću ne smatra da je čudno što svaku noć odatle odzvanja psihodelična gitara.

I to je, upravo, ono što je sjajno i što čini ovu muzičku scenu tako posebnom. Nema nerazumevanja. Nema zavisti. Nema cenzure. Sloboda i osećaj. To je sve!

(nastaviće se)

Nikoleta Kosovac

Ušli smo u 2008. godinu. Ne bih mogao da kažem, da smo to učinili lagano,
onako neprimetno, posve nevino i nekako logično. Razum i dalje pokušavamo da zadržimo, suočeni sa životom kakav ne želimo, sa političkim izborima, sa januarskim ispitnim rokovima, sa promenljivim vremenskim prilikama, slučajnim i nepredvidjenim trudnoćama, inflacijama, nasilnim ponašanjem, saobraćajnim nesrećama, itd. Mogao bih da nabrajam iskušenja sa kojima vodimo borbu svaki dan, a nova kalendarska godina je tek na samom početku. To neću učiniti samo zbog vas – čitalaca. Ne bi bilo fer da posle članka napisanog pritiskanjem dugmića sa slovima, na tastaturi - od strane moje ruke, neko izvrši samoubistvo. A ni ja ne bih mogao da podnesem taj teret krivice. Možda je ovo «pisanije» počelo kao utopija
nezadovoljnog mladog organizma koji poslednjim trzajima želi da okrivi
sve i «svja» za lični neupeh. Možda je to vrsta bunta u njegovom malom i sitnom telu, a velikoj duši. Istorija i socijalna kritika su osmislili jedan originalan i sjajan naziv za takvo stanje – propalica.

Ako i dalje niste svesni značenja te reči, njenih svojstava i «težine», uzmite rečnik u ruke. Odmah! U legendarnom «Englesko- srpskohrvatskom rečniku», autora Mortona Bensona, «punk» je reč sa nekoliko značenja: trulo drvo, nezreo mladić, siledžija, rdjav, slab, vrsta roka. Poslužite li se kompjuterom i na internetu potražite prethodno navedenu reč, pojaviće se sledeće definicije na mreži, na engleskom jeziku: sporo-goreći štapić koji se koristi pri stvaranju vatrometa, pobunjenički stav prema tradicionalnom, forma roka sa agesivnim zvukom i vokalima, ime fanzina. Ne smem ni da pomislim koliko značenja ovaj pojam ima na svim jezicima sveta, ali jedno je sigurno, sve ima veze sa zapaljivim materijama i buntom.

Sam «punk» (da ne bude zabune, sada je u pitanju muzički pravac!) je nastao
kao posledica rodjenja starijeg brata  «protopunk-a»! «Protopunk» je termin koji se koristi za opisivanje izvodjača koji su bili preteča ranim pank bendovima. To su izvodjači s’ kraja ‘60. i počeka ‘70. godina (procenite sami kog veka!), a neki od tih bendova se mogu naći i na «Nuggets» kompilacijama. Ono što je najvažnije naglasiti, u sferu «protopunk» ulaze i kasniji izvodjači,
koji su bili karakteristični za druge muzičke pravce, ali su izvršili snažan uticaj na pank. Najpoznatiji protopank predstavnici su: Patti Smith, The Velvet Underground, The Fugs, The Stooges, The Sonics, Alice Cooper, MC5, The Modern Lovers, The New York Dolls, Frank Zappa – u Americi; The Who, The Rolling Stones, The Beatles, David Bowie, Doctors of Madness, Roxy Music – u Engleskoj.

Da ne bih mnogo pametovao, ili prepričavao toliko knjiga o pank kulturi, oslonio sam se na neprevazidjeni izvor znanja  Wikipedia. U ovoj internet enciklopediji, za pank se kaže da predstavlja muzički žanr i pokret protiv vladajućih struktura, koji je kulminirao sredinom sedamdesetih godina. «Punk rock» se razvio izmedju 1974. i 1976. godine u Americi, Engleskoj, Australiji. Tipični predstavnici začetka panka su bendovi Ramones, Sex Pistols, Clash. Do početka osamdesetih godina, pank je već postao rasprostranjen širom planete.

Pank bendovi su se oslanjali na formu brze i energične muzike, koja se manifestovala kao podloga za tekstove političkog i nihilističkog sadržaja. Ovakav vid mladalačkog bunta je ispoljio i poseban način oblačenja (i svlačenja!), a sve to uz varijaciju anti-autoritet ideologija i DIY stava ( «do it yourself» – uradi sam) .

«Punk rock» ubrzo postaje veliki kulturni fonemen u Velikoj Britaniji. Najvećim delom, pank vuče korene sa lokalnih scena koje nisu htele da postanu deo meinstrima. Do početka 1980. glavni vid panka postaju još
agresivnije muzičke i izražajne opcije  «hardcore» i «Oi!». Muzičari su počeli da se identifikuju na razne načine sa pankom i onim što on predstavlja, davajući nov smisao značenju alternativnog roka. Do kraja 20. veka, mnogi bendovi su spojili pop i pank, novac i bunt, agresiju i ljubav, svetlost i tamu – što uveliko čini da takav način interpretacije muzičkog pravca ima svoje, kako pristalice, tako i protivnike. Ipak, jedno je sigurno – kakav god da je pank, onaj koji ga sluša smatra se pankerom!

Jednom je jedan panker za sebe rekao: «Kažu da sam lud, kažu da sam blesav,
kažu da sam imbecil, kažu da sam kreten. Panker u sakou starom od mog tate, hoću smelu žensku da se trudi oko mene. Ja sam čovek starog kova sa mnogo mašte, ja sam onaj kojem svakog dana broje nove i nove mane. Ja sam mladić sa diplomom, kod moje mame neka prave mačke nose crni minić i crne čarape.» Ovako je otprilike izgledala izjava pankera poznatog u narodu pod imenom «Pekinška patka», prilagodjena književno-upakovanoj misli moje malenkosti. Neko će primetiti da sam ispustio vrlo bitnu rečenicu, takodje deo prethodne izjave. «Pare neću!» je utopistička tvrdnja svakog mladalačkog duha, koji se nije dao pokolebati u svojim namerama da zaštiti planetu i sopstveno «ja» – od kapitalizma i crnog, olujnog oblaka. Danas, pankeri imaju pare, pankeri troše pare, pankeri zaradjuju pare, pankeri stvaraju pare. Nije sve kao nekada, juče nije danas, danas neće biti sutra. Mane i prednosti se medjusobno prepliću u sukobima «underground»-a i «mainstream»-a. Mislim da će pank po tom pitanju, pitanju svrhe i značenja u 21. veku, za razliku od 20. veka, ostati večita enigma i zagonetka bez rešenja.
Nešto slično onom rebusu o smislu života.

Kolumna je na samom kraju, a tvrdnja «da li je pank umro?» ostaje bez odgovora. Ako vam to pitanje ikada probudi znatiželju, slobodno se vratite na stranice autabout.com, i možda ćete, uz ili bez moje pomoći, u budućnosti naći odgovor. Ja, mali i nedorečeni stanovnik planete Zemlje, idem u potragu za sagovornicima, jer sam svestan da činim male korake za sebe, ali velike za… osobe čiji su koraci manji od mojih!

Radoja

Šetnja našim gradom i letimičan pogled ka kioscima svedoče da je na ovom tržištu jako teško naći neki muzički časopis, takoreći nemoguće. U poredjenju sa recimo političkim ili žutim magazinima, broj muzičkih magazina koji srećemo je poražavajući. Gde to vodi? Da li je i to dokaz da kod nas uopšte nema muzičke scene pa zato i nema magazina?

Hajde prvo da vidimo šta se može naći. Huper i Bravo koji publiku nalaze u osnovnoj i srednjoj školi. Pre svega se bave onim poznatim City records ličnostima ali ipak svoje mesto nalaze i pripadnici rokenrol zvuka ali sve to u nekom šarenom tinejdž prizvuku. Sound & Music, jedini muzički magazin koji se bavi muzikom u tehničkom i realizacionom smislu; pored aktuelnosti sa muzičke scene i adekvatnih intervjua i recenzija, možemo naći i način kako da napravimo tu istu muziku. I ovde se rezultat sa kioska završava. U nekim krugovima, tačnije specijalizovanim prodavnicama, mogu se naći metal magazini koji imaju svetski kvalitet ali i cenu. Ne znam koliko je ljudi spremno da izdvoji 360 dinara za magazin ali oni koji to urade ima da kažu da je kupovina bila vredna svakog dinara jer ipak za taj novac magazini kao što su Metal Sound i Butcherian Vibe donose desetine intervjua i brojne tekstove, recenzije, najave, izveštaje… I ovde je definitivno kraj. Nema više magazina.

Sa druge strane, kada se upali kompjuter i ode na internet, prosto ne može da se prebroji koliko magazina postoji u elektronskom izdanju. I bukvalno za svakog ima ponešto. Samim tim što ovakvi portali egzistiraju i po nekoliko godina, znači da publiku za ovakvim magazinima imamo, ali se pitam zašto nemamo papirni magazin. Uvek ću pre izabrati da buljim u papir nego da buljim u monitor.

Finansije. Da bi se održao jedan portal na godišnjem nivou treba da se plati par desetina evra a uz malo sreće taj se novac nalazi uz samo jedan baner koji se može okačiti. A sa druge strane, mnogi magazini takoĦ#39;e imaju sponzore koji plaćaju mnogo više novca da bi se reklamirali. U jednom prosečnom magazinu reklamira se po desetak velikih firmi, što znači da se tim novcem pokriva štampa i distribucija a to dalje znači da se magazin može davati a ne prodavati. Urednici ipak hoće zaradu, to je i poenta rada, ali urednici ne rade ništa sem što ne plaćaju svoje saradnike i vade se na teško stanje u magazinskoj industriji.

Ljudi su izgubili kulturu kupovine magazina ali problem ne leži u njima ili u činjenici da nema šta da se vidi i li isprati jer koncerata imamo svakog vikenda, problem leži u ljudima koji hoće hleba preko pogače. U skoro svim (normalnim) zemljama sveta postoji jedna cena magazina koja je kada se isti kupuje na kioscioma, recimo 5$, ali ako se pretplatite na 2 godine magazin će po broju ispasti oko 1 – 2$ sa sve plaćenim poštanskim troškovima. Ako od iste firme imate više magazina na koji se redovno pretplaćujete, cena se umanjuje. Više nego pozitivne reakcije bi izazvalo kada bi jedan magazin čija je cena 200 din ponudio pretplatu u kojoj cena iznosi 100 din a da ne pričam o tome što bi to moglo biti još jeftinije. Juče sam čitao strip Simpsonovi koji košta 99 din i ponuĦ#39;ena mi je mogućnost pretplate u kojoj bi 3 broja platio 342 din!!! Dakle skuplje. Time Out koji više ne postoji je u svom pretposlednjem broju nudio pretplatu na narednih 6 i 12 brojeva iako je i sam urednik znao da će izaći još samo jedan broj i gotovo. Zbog alavosti trpe čitaoci, pa onda trpi i scena jer nema ko da isprati šta se dešava. A dešava se mnogo toga.

Mi publiku za magazine imamo, u to sam više nego siguran ali nemamo kvalitet koji može da pokrije sva muzička polja i nemamo korektan odnos prema čitaocima. Parola Kupac je uvek u pravu ovde odavno ne važi a da ne pričam koliko ne važi kada pričamo o novinarstvu, dnevnim i periodičnim novinama. Jako mi je žao što nemam izbora pa i dalje moram da buljim u ekran (nemam štampač pa da čitam sa listova), ali se ipak nadam da će neko shvatiti da na ovom tržištu nema muzičkih magazina a ima tržišta.

Ivan Ristić